Када су кафа и дуван освојили Европу, Србија је била под Османлијама. Исламски учењаци су се дуго времена противили употреби кафе и дувана, сматрајући то лошим за муслимане. Са друге стране, хришћанска елита и хришћанско свештенство је доста лакше прихватило ове нове обичаје, поготово кафу. Кафа је постала веома популарна и користила се свакодневно. Кафу су редовно пили и карловачки митрополити, као што су Мојсеј Петровић и Вићентије Јовановић.

Послије смрти нишког епископа Јоаникија, иза њега су остала два „кахва-ибрика“ у вриједности од 120 акчи и 3 „кахва-тепсије“ у вриједности од 200 акчи. Дуван је у поређењу са кафом доста теже прихваћен. Архимандрит Герасим Зелић говори како је први пут био приморан да запали приликом пријема код васељенског патријарха. Крајем 18. вијека, у манастиру Острог су били против коришћења дувана и непознати аутор је написао: „сад дивојке молим наше не одите за лулаше“.

У Дубровнику су од 1780. увођени закони против „бестидног пушења на лулу“. Кад смо већ код кафе и дувана, интересантно је да се кафа у то доба није шећерила, рецимо у Бањалуци шећерење кафе се појавило тек 1878, дакле на самом крају османске власти. Што се тиче дувана, углавном су се пушиле луле. Неке луле, тачније чибуци су се користиле и као оружје. Вук С. Караџић је записао да се у Црној Гори жене „бију чибуком, а мушкарци ножем али пушком“.

Advertisements

loading...

Оставите одговор