Мило Ђукановић, тврде поуздани извори, се окренуо некадашњем поузданом савезнику, сада формално опозиционој Социјалдемократској партији (СДП)
Најновија истраживања јавног мњења, али и проблеми са којима се владајућа Демократска партија социјалиста (ДПС) суочава, попут масовне појаве враћања партијских књижица, више него упитних доскорашњих сигурних гласова и сукоба истакнутих страначких функционера, указује да су све мање шансе да ће на предстојећим изборима 30. августа ДПС остварити и приближно добар резултат као у претходним изборним циклусима. ДПС то свакако неће моћи да уради на демократски начин, пошто јој је, сада је већ извесно, већина грађана Црне Горе окренула леђа, ни у коалицији са свим мањинским партијама које пређу цензус, на шта свакако рачуна, нити уз подршку марионетских Социјалдемократа (СД), за које је упитно да ли ће уопште прећи цензус, а које би јој могле донети само позамашан пртљаг
корупционашких афера.
Без обзира на све наведено, лидер ДПС и вишедеценијски апсолутни господар Црне Горе Мило Ђукановић у својим актуелним наступима делује поприлично самоуверено, сигуран да останак на власти његове странке неће омогућити ни партије бошњачке, албанске и хрватске мањине, а ни СД, огрезле у корупцији. Наиме, како смо сазнали из поверљивих извора у врху ДПС, Ђукановић се окренуо некадашњем поузданом савезнику, сада формално опозиционој Социјалдемократској партији (СДП). Штавише, лидер ДПС је, рачунајући да ће му то, уз мањинске странке, бити довољно за формирање нове владајуће већине, већ договорио постизборну коалицију са СДП, која би била промовисана под паролом заједничког залагања за одбрану Црне Горе и њене државности од наводних насртаја “великосрпских кругова” и Српске православне цркве (СПЦ). Најава нове коалиције ДПС и СДП, ма колико била држана у тајности, заправо не представља нарочито изненађење, имајући у виду историјат сарадње Ђукановића и бившег лидера СДП Ранка Kривокапића на осиромашењу Црне Горе и њеном претварању у бастион агресивног монтенегризма. Иако је њихова сарадња повремено била обележена међусобним размирицама и интригама, укључујући Ђукановићеву подршку председнику црногорске Скупштине Ивану Брајовићу да 2015. године поцепа СДП и оснује СД, релација Ђукановића и Kривокапића је попут старе љубави, којој се човек враћа у тренутку животних олуја и недаћа. Иначе, Kривокапић од јуна 2019. године није на челу СДП, када га је наследила Драгиња Вуксановић Станковић, супруга црногорског врховног државног
тужиоца Ивице Станковића.
Упркос томе, како смо сазнали, Ђукановић је поновну сарадњу са СДП договорио са Kривокапићем, а не са Станковићевом. Притом, Kривокапић, који већ извесно време нема аспирације за озбиљније бављење политиком, на шта упућује и протоколарна функција почасног председника СДП, би, у случају да његова странка после избора буде у позицији да формира владајућу већину са ДПС, врло вероватно добио дипломатско намештење на некој егзотичној прекоокеанској дестинацији, док би Станковићева била “награђена” останком њеног мужа на челу Врховног државног тужилаштва (ВДТ), али не као в.д, што је тренутно случај, већ у пуном капацитету.
Све наведено суштински карактерише СДП као партију позиције, а не опозиције, иако су се челници ове странке у протеклом периоду упињали да докажу супротно, улазећи у коалиције са партијама аутентичне опозиције на локалу, које су потом минирали и омогућавали повратак ДПС на власт у тим срединама. Да је другачије, већ одавно би се из врха СДП чуле изјаве којима се децидно одбацује могућност поновне сарадње са ДПС и подршке Ђукановићевој аутократији. Имајући све ово у виду, црногорска опозиција, али и читава демократска јавност би СДП требало да упути апел да се јавно и директно одреди према могућности поновне сарадње са ДПС. У супротном, дефинитивно ће се показати да је реч само о још једној испостави ДПС, за коју не би имало никаквог смисла гласати, јер се све што ова партија може да понуди већ налази на менију ДПС.