Атентат није био прво средство коме се Млада Босна окренула. Међутим, најмања сумња државних чиновника у рад омладинаца доводила је до кажњавања и прогона. Због организовања штрајка поводом лоших услова рада, Недељко Чабриновић је протеран из родног Сарајева. Васо Чубриловић избачен је из гимназије јер није желео да слуша химну Аустроугарске током прослава Св. Саве, а Трифко Грабеж је, због супротстављања своме професору, осуђен на две недеље затвора. Због дељења памфлета Учимо ћирилицу, Далматинац Оскар Тартаља кажњен је са четири месеца затвора, а Милош Пјанић осуђен на исту временску казну због поседовања забрањених листова. Иако се Аустроугарска представљала као бастион легитимности, младобосанци су имали прилике да виде шта то заправо значи. Велеиздајнички процеси, где је сама Аустроугарска фалсификовала документа како би се подигле оптужнице против угледних Срба, и Изнимне мере, када је за време балканских ратова потпис једног генерала био довољан да војска и полиција затворе сва српска удружења у Босни и Херцеговини – показали су омладини чему се може надати. Зато је у политичком програму Младе Босне писало да је свака парламентарна борба у једној непарламентарној држави бесмислена. Постепено су се почели окретати другачијим средствима.

Писали су да је њихов циљ да „наоружани теоријским и практичним знањем и искуством Запада“ поведу „нову борбу за велики циљ душевне слободе и народног уједињења“. Текстови о слободи и неотуђивим правима, које су младобосанци проналазили у библиотекама својих школа и универзитета, садржали су и одговор на важна питања – шта чинити у случају да власт не поштује права појединца, шта ако суверенитет не проистиче из самог народа? Документа из Француске револуције су поручивала: „Ускратити нам природна права било би исто тако неправда као кад би нам се ускратио ваздух.“ У листу Зора, који је Принцип редовно читао, писало је: „Устанак, употреба насиља против владаоца, последње уточиште угњетаваног народа против тираније. Узмемо ли да народ није стадо које краљ може убијати према својој вољи, онда признајемо да постоји извесни врхунац рђаве владе које жртве не морају обавезно респектовати.“ Омладина је прихватила да су против тиранина све мере легитимне.

Младобосанци су желели стварање Југославије са престоницом у Београду. Краљевина Србија била је за њих идеал слободе, земља слободних сељака, општег права гласа и слободне штампе. Ратко Парежанин, са којим је Принцип у Београду делио собу, записао је: „Србија је за њих била слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо, пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани и све им је свеједно било да ли раде сабори или не раде. У слободном Београду они су своју мисао мислили, свој сан сањали. Њихова је мисао била освета. Њихов сан је била слобода. Њихов је циљ био: рушити и сруштити Хабзбуршку империју.“

Гаврило Принцип је у Београду сазнао да ће Франц Фердинанд посетити Сарајево. Није остало непримећено да је за посету одабран баш Видовдан. Према свим сазнањима које историчари данас имају, план да се покуша атентат скован је истога дана када су младобосанци сазнали за посету Фердинанда Сарајеву. Боривоје Јевтић је забележио по завршетку рата: „У таквој духовној атмосфери он је био спреман на све и њему није требало два пута говорити када му се указала прилика.“

Извор: Принцип

--