Пре 12 година у Црној Гори одржан је референдум на којем су се грађани опредељивали о останку у државној заједници са Србијом или за самостални пут у демократску Европу. Према европским стандардима, референдум ће бити валидан уколико се 55% изашлих гласача определи за једну од понуђених опција.

Заговорници самосталности Црне Горе освојили су 55,5% гласова, а њихови политички опоненти, поборници просрпске оријентације добили су поверење 44,5% гласача.

Политички лидери који су се залагали за независност, током предреферендумске кампање давали су изјаве типа: “Након 90 година потлачености, дошло је време да отресемо прашину са крила црногорских орлова“, “Након 21. маја у Црној Гори ће сванути најлепша мајска зора“, “Европа треба да зна да ће све националне мањине гласати за независност“ и сличне крилатице осмишљене да понизе сву вековну част блиставог црногорског образа и Српства као нераскидивог обилићевског карактера стотина генерација црногорских и брђанских племена. Не заборавимо да у три велике црногорске општине, Рожаје, Плав и Улцињ -муслимански живаљ чини између 70% и 92% становништва. Просрпској опцији фалило је само 37 000 гласова за победу, а данас су угрожена национална мањина, и обесправљена и јавно дискриминисана. У држави коју је створио српски народ – апсурдна ситуација!

Једна од најпознатијих и најпризнатијих владарских породица новије црногорске историје је његушка лоза Петровић-Његош. Ова благородна фамилија изродила је великог владику Рада – творца националног епа „Горски Вијенац“, војводу Мирка, Књаза и потоњег Краља Николу Првог Петровића.

Овај велики српски вођа био је познаник и пријатељ са руским Императором Александром, француским Наполеоном Трећим, српским краљевима Миланом и Александром Обреновићем. Са Петром Првим Карађорђевићем био је у блиским родбинским везама, кћер Зорку дао му је за супругу. Никола је био ђед принчевима Ђорђу и Александру, који су дечаштво провели управо на Цетињу и говорили као рођени Цетињани целога живота.

Током владавине Краља Николе, у Црној Гори владали су закони о народним школама где се ђаци обавезују да похађају државне школе или приватне српске народне школе. У овим школама обавезна су била три предмета:1.наука хришћанска, 2.српска историја и 3.српски језик. Према попису из 1909. године у Црној Гори живело је 95% Срба који су говорили српским језиком. Ово је историјска чињеница, непуних 100 година пре референдума из 2006. године, и Никола је био црногорски владар у сувереној и одистински народној, црногорској држави. Има ли већега Црногорца и Србина од Краља Николе у савременој историји?

Чак и када је 1918. године био протеран из рођене Отаџбине, он пише: “Познато је да од вајкада у Црној Гори живе најбољи Срби…“ Они који данас „црногорче“ витешког црногорског Краља, творца српске „Марсељезе“-„Онамо-намо“, требали би мало више да завире у књиге.

Ситуација данас и ситуација пре 100 година на први поглед је драстично различита. Али, ирационалност својствена динарском човеку чини чуда. Страх од губитка радног места, разне уцене, медијске манипулације и остала чудеса савременог доба у једном тренутку постану небитне. Постане битан Његош и Свети Петар Цетињски. Пробуди се Јанко Вукотић, устану мојковачки јунаци, загрми Момчило са Дурмитора… Црна Гора ће нагло, из једне збуњујуће, тренутне димензије живота склизнути у узвишенију раван постојања и деловања. Улазак у НАТО, признање терористичког Косова као државе је дечја болест коју ће Црногорци брзо прележати.

Паметном и мудром политиком на замршеној балканској ветрометини, и Србија и Црна Гора и Република Српска пронаћи ће себе.

Миша Вацић

Извор: nedeljnikafera.net

loading...