Много је разлога за то. Много. Сви их осећају и виде, сви, чак и они најближи око њега, али ћуте. Ћуте јер Мило не воли гласнике лоших вести, зато што има паничне нападе страха од реалности. Зато му је драже оно друштво које га уздиже, хвали, негује као краља. Све је код њега као у аутистичној соби илузија. Све је даље од реалности и стварног живота.
Међу свим тим разлозима који Милов пораз у Никшићу чине неминовним, издвојићемо један сасвим обичан, људски. Губитак поверења – извините, али ми Милу више не верујемо! Изгубио је у Црној Гори, како онда да добије у Никшићу, а изгубио је у Никшићу и пре ових избора. Зашто би добио сада када је губитник, када није раније када је био „власник све моћи“ и „господар видљиве и невидљиве силе“. Нико пораженима не верује, нарочито не онима који су их лагали да су непобедиви и најмоћнији. Већина је раније гласала за Мила јер су веровали у његову „непобедивост“, а данас ће већина њих бити против њега, јер их је разочарао и поразио. Уместо до нове победе, довео их је до највећег пораза у Никшићу у августу прошле године. Он ће се са својим тајним рачунима још извући, било овде, на Кипру, или у Дубаију. Ми остајемо овде, сами, поражени, напуштени, незапослени, сиромашни. „И сада ми, молим Вас, реците зашто бих ја гласао поново за њега“, пита се у себи један из Миловог блиског партијског окружења, „зар зато да опет изгубимо“. „Мало сутра, пао ја сам и прошли пораз тешко преживео. Навикао сам да побеђујем, мени треба победник, а не губитник. Зато ћу и гласати за победника, хоћу сигурно. Доста је мене Мило варао. Отвориће ону фабрику, тамо ће запослити 40.000 људи, овде, у Никшићу, одмах, барем 2.000. Биће урађене бициклистичке стазе, као у Скандинавији, и томе слично. А у реалности, ми не мрдамо напред, чекамо социјалну помоћ и нечију милост из општине. Дошао је тренутак да и ја њега преварим. Све тихо, пристојно, господски, лојално на површини, али искрено, сам са собом, ја знам – је не могу више гласати за Мила да би он побеђивао, а ја губио! Не могу. Немам образ пред децом да мој глас и даље јача једну фамилију, а да моја сопствена пропада. То би било неморално, нечасно, да између Мила и моје породице гласам за њега, а не за моју децу.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Нико неће знати, осим ја и моји кући. Нико, осим победника, коме ћу већ наћи начин да дошапнем – тихо и дискретно. Нико мене више неће вући за нос и исмејавати моје поверење. Ко не мисли о себи, не може ни о другима. Истина. Баш тако. Зато ћу гласати овога пута за себе и своје, а не за Мила. И крај“.
Извор: Националист