Реално, господин је. Реално, ради. Реално, пријатељ ми је, а та је категорија раритет и у новинарству и у политици, а нарочито у тачкама где се преплићу. Реално, напада га олош, шљам и мрзе га љигавци. Реално, у недељу су му избори за месне заједнице и реално бих га морао подржати и помоћи, медијски погурати. Па, опет, нећу, не пада ми напамет.

Зашто? Зато што ме није подмазао? Јесте, резултатима, односом према суграђанима му, српством, са ставом – коверте остављамо жутима и онима који су ради ситног личног упропастили крупно опште. Зато што ме боли међуножје за провинцију звану Суботица? Не, прошло је време када је све осим круга двојке била провинција и када су се као Србија тумачили само салонски станови које су за “демократе” отеле деде и очеви комесари. Па, зашто онда?

Јер му помоћ не треба. Јер му помоћ нису наручени и плаћени текстови, или купљени и уцењени гласови (кад смо код жутих), него резултати.

Помоћ му је аква парк на Палићу, помоћ су му нове фабрике, личне способности и ауторитет, инвестиције у привредну зону, спортску инфрастуктуру. Помоћ су му улагање у образовање, резултати у Малом Бајмоку, помоћ му је позориште и оно што ће остати иза њега. Помоћ му је истина и оно што у Суботици знају, што лажи и наручени текстови не могу нарушити.

Нећу да му помогнем, јер сам научен као и он: не гази оног на поду и не скачи по глави нокаутираном. Они који су убијали и Србију и Суботицу, данас су политички мртви, заслужено, и такви ће остати јер су Лабан и Лабани оживели и васрксли оно што су они уништавали.

Зато Лабану нећу помоћи: јер онима који хоће да га руше нема помоћи.

И зато ће их и сутра и увек понизити резултатима, као и до сада. Не из мржње, то је њихов манир, него из љубави према свом граду. Јер је рад увек испред лажи.

И, јер је Лабан, као протагониста тих вредности, увек испред њих. Друга категорија. Зато не бринем, ни за њега, ни за Суботицу. Они бригу нису заслужили.

Томо Ловрековић

Advertisements

loading...

Оставите одговор