Конгрес сиријског националног дијалога тек почиње али Русија је већ победила. Познато је да је, после дугог оклевања, генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш прихватио позив Русије. УН ће у Сочију представљати специјални изасланик Стефан де Мистура.

Та одлука је ставила тачку на све покушаје САД (и Запада генерално) да организују блокирање конгреса под изговором да се тиме ставља у сенку женевски формат сиријског договора.

Званична предстваница Стејт департмента Хедер Науерт је изјавила како САД Конгрес у Сочију сматрају једнократном акцијом и предлажу оријентацију на преговоре у Женеви. Две недеље до тих преговора у Вашингтону су представници САД, Велике Британије, Француске, Јордана и Саудијске Арабије спремили свој план, чија је основа мењање сиријског устава.

Главна идеја је да се Сирија из председничке републике трансформише у парламентарну. Јасно је да би то, у тренутним условима, ослабило централну власт, активирало нове конфликте, и „умереним терористима“, пријатељима САД, дало шансу да политичким путем придобију позиције које су изгубили на бојном пољу. Дакле, кад већ нису успели да убију Сирију, предлажу јој да се убије.

Мислим да не вреди спорити оцену Стејт департмента да је Конгрес у Сочију као једнократна акција. Њихова представница је потпуно у праву. Али ради се о томе да се сваки процес састоји од једнократних акција. Тако се, на пример, испоставља да су сваки амерички избори јединствена једнократна акција, што не доводи у сумњу интегритет, јединство и континуитет америчког политичког система.

Неприхватљивост Конгреса у Сочију не лежи у његовом „континуитету“, па чак ни у томе што је у његовим оквирима било немогуће постићи финални договор. На крају крајева, постићи финални договор није успело ни у Астани ни Женеви, али то није повод за одрицање од оваквог формата. Главни проблем САД су група организатора конгреса. А то су Русија, Турска и Иран.

Пристајући да седне за сто са главним непријатељем Москвом, с Ираном (на који Америка одавно оштри зубе, изводи опасне провокације на рачун нуклеарног програма и не скрива намере о обарању његовог режима обојеном револуцијом или чак отвореном интервенцијом) и са Турском, која је отворено прешла из редова најважнијих савезника САД у табор главних противника америчке политике на Блиском истоку (и чија војска изводи операције у зони присуства америчких војника), Америка имплицитно признаје свој пораз.

А на крају крајева у Сочију ће се наћи и званични представници легитимне сиријске владе. Исте оне владе коју је Вашингтон хтео да свргне уз помоћ исламистичких бораца, против којих је формирао коалицију комшијских држава на Блиском истоку, односно владом којој су претили америчким и НАТО бомбама.

АМЕРИКА НЕ МОЖЕ ЗА СТО СА АСАДОМ
Сести за један сто са представницима Асада и водити преговоре са њима о мирном решењу значи да је осам година голе агресије с учешћем више од 10 земаља и обучавањем исламских бораца било узалуд. Десетине, ако не и стотине милијарди долара су бачене у ветар. Након што је бацио у ватру све резерве, мобилисао све могуће савезнике, направио савез са таквим нељудима наспрам којих је и Хитлер пацифиста и хуманиста, светски хегемон је изгубио све.

САД знају да су изгубиле. Изгубиле су Сирију, изгубиле су Блиски исток, изгубиле су борбу за одвајање Европе од руског гаса. Али једно је то знати, а сасвим друго је отворено признати то пред целим светом. Америка за сада није спремна да смири своје амбиције и у међународним односима пређе у формат у којем би за све земље важила иста правила.

Одбијање Америке да учествује на Конгресу у Сочију је било очекивано. Очекивано је било и одбијање проамеричких „умерених бораца“, а исто тако и Курда, којима су САД обећале независност. Али није довољно што сами нису отишли заједно са својим помоћницима. САД одлично знају колико у свету има Курда, и добрих и лоших, а Сирија је пуна „умерених бораца“ за свачији укус (осим проамеричких постоје и протурски и ко зна чији још).

Тачније, Москва,Техеран и Анкара ће у Сочи довести и озбиљне политичке представнике (укључујући и оружану опозицију), и више него озбиљне представнике различитих етничких скупина (укључујући и одане Курде).

Ако се конгрес не може отказати, а блокада не доведе до његове делегитимизације, онда је потребно супротставити се руској иницијативи напорима међународне заједнице. Зато је Америци изузетно битно да УН откажу своје учешће. Женевски формат функционише под покровитељством УН. Сходно томе, одсуство званичног представника УН у Сочију би Америци ишло у прилог када је у питању антагонизација Сочија и Женеве. САД би окривиле Русију за подривање напора међународне заједнице у стабилизацији ситуације у Сирији.

То не би променило ситуацију у целости, али би дозволило Америци да добије утакмицу, а исто тако би и објективно успорило мировни процес. Многи локални сиријски опозициони лидери би одсуство представника УН прихватили као озбиљну победу САД, која би им у будућности омогућила да добију боље споразумне услове.

А сада, након што је генерални секретар УН „освештао“ конгрес, свако донето решење ће логично бити наставак и допуњивање женевског формата. А одвојено договарање „петорке“ у Вашингтону, писањем устава Сиријцима по сопственом нахођењу, претвара све ово у оно што је било и од самога почетка – покушај поткопавања мировног процеса и продужавање рата.

КОНГРЕС НЕЋЕ ДОНЕТИ ПРОБОЈ, АЛИ…
Хитлер је априла 1945. исто тако чекао да добије простора за маневар када САД и Велика Британија зарате са СССР пре него што се међусобно договоре о подели Немачке. Тако да  дипломатска победа Русије извојевана уочи Конгреса у Сочију јесте мала, али је значајна.

Међутим, ово је заправо дупла победа. У Сочију, на крају крајева, нису само Русија и Иран, већ ће и Турска притискати сиријску опозицију (тачније протурске милитанте) да постигну какав-такав компромис са званичним Дамаском, при чему је већ сада јасно да ће тај компромис ићи у корист Асада. У Турској постоји сувише много проблема са Курдима (и са Америком, која их подржава) да би наставили рат у Сирији. Лични односи Ердогана и Асада можда и јесу безнадежно искварени, али државни интереси двеју земаља захтевају неопходност не само узајамог разумевања, већ и активне сарадње.

Наравно, далеко од тога да ће у Сочију доћи до конкретних договора и њихове потврде на папиру. Судећи по саставу већ извесних делегација, и исто тако по броју позваних, конгрес ће служити као простор за размењивање мишљења и одређивање почетних преговарачких позиција. А након тога почиње дуга рутина тихих преговора и незваничних контаката.

Конгрес у Сочију доноси могућност практично свим групама и фракцијама (осим отворених терориста) да фиксирају своје позиције и своје интересе у присуству представника држава које ће опредељивати будућност региона, а исто тако и пред генералним секретаром УН. За многе од њих је то једина могућност да се укључе у мировни процес не само као њен објекат, већ и делимично као субјекат.

Управо зато проамерички опозиционари и курдске организације под америчким покровитељством су већ почели са изјавама како њихово одбијање да учествују на конгресу није било потпуно одбијање, те да су они спремни да пажљиво изуче сваку одлуку. Чак су и млађи партнери Америке осетили слабост њених позиција и не желе да се за њу вежу.

То је све што требате знати о Конгресу у Сочију. Најважнија ствар догодила се и пре него што је почео.

Ростислав Ишћенко

Превео Андреј Цвијановић

Извор: standard.rsarmeniasputnik.am