Стајали смо крај свлачионица ФК Сарајево. Мој три године млађи друг Милован и ја. Једини навијачи Партизана из моје шире околине. Гледали смо како из расклиманог старог аутобуса излазе Зоран Батровић, Владислав Ђукић, Ушке Вучичевић… Фризуре “фудбалерке”, кожне јакне, кувани џинс, бијеле чарапе у црним мокасинама. Изгледали су заиста “џиберски”, поготово упоређујући их са фудбалерима Црвене Звезде, који су само прије 15 дана изашли пред нас из новог аутобуса затамњених стакала и сви у модерним и елегантним одјелима и пилотским рејбанкама на очима. Па и поред звездашке елеганције и њиховог неупитног фудбалског умјећа, ми смо били много усхићенији гледајући наше љубимце, на граници укуса одјевене, несвјесни њихових прилично просјечних фудбалских квалитета.

Фото: Goran Stanzl/PIXSELL
Фото: Goran Stanzl/PIXSELL

Али ми смо вољели Партизан свим срцем и у нашим дјечијим мозговима није било рационалних и наводно фудбалских разлога зашто навијамо за Партизан, биле су то чисте емоције. И то емоције тако интезивне да смо послије пораза Партизана плакали од туге, да се послије избацивања од стране албанског Фљамунтарија нисмо дуго појављивали на улици међу другарима знајући да ћемо бити изврнути руглу, да смо због Партизана као основци трпили пендреке по бубрезима и били окупани воденим топовима. По бубрезима сам ради Партизана добијао и кући, јер се фотографија, на којој се блесаво церим док Пампи и Белгијанац, вође Гробара из Београда, уништавају фудбалску лопту, волшебно појавила у Ослобођењу, које је отац редовно читао.

Ваљда сам у раном дјетињству, кад су очеви највећи узори, слиједећи свога оца, ватреног партизановца и можда гледајући ратне филмове гдје су партизани приказивани као хероји, постао ватрени гробар. Зачудо, и поред тога што сам навијајући за Партизан у своме окружењу био минорна мањина, нико ме никада није упито за разлог зашто сам навијач Парног ваљка. Подразумијевало се да се такве ствари не питају и да је то нешто што се човјеку још у дјетињству накалеми и постане дио његове личности. Истина, било је нешто мало оних који би промијенили клуб за који навијају, из неких разлога, али до таквих се није држало нити су сматрани поузданим другарима.

А онда је стигао Мундијал у Русији и са њим права бујица медијских аналитичара и психолога који су нас стали засипати својим залудним уобразиљама о томе за кога треба навијати и какви психолошки профили навијају за Хрватску и против ње.

Најблиставији у својој лудости је био Милојко Пантић који нам је предочио своје виђење препуно невјероватних замјена теза, које слободно може ући у антологију борбе против алкохола, показујући колико деривати алкохолног врења утичу на синапсе у мозгу. Тако је пијани и безобразни Милојко изјавио да у Србији клерофашисти навијају за Русију, која иначе на сваком кораку баштини тековине антифашистичке борбе, док српски антифашисти навијају за Хрватску чији спортисти често величају дио своје најсрамније историје.

Ту ми је пао на памет и онај скијаш Костелић, који се једном приликом хвалећи своју форму прилично провалио тврдећи да је “спреман као војник Вермахта пред полазак на Русију”. Било је и с друге стране српских шовена који су традиционално носали кантаре на којима се мјери српство и свето православље, па тако оптужујући и оне који навијају против Хрватске а навијају за Ђоковића, за недостатак националних осјећаја, јер као Ђоковић је подржао Хрвате. Нису ни свјесни да су тако сјајно упали у замку оне старе латинске пословице о Јупитеру и волу, јер Ђоковић јесте Јупитер и њему, пошто се и људски и спортски уздигао до неслућених висана васељене, приличи све, за разлику од њих волова којима не приличи ништа, па ни да величају српство, јер то раде на начин да га свима згаде.

Новак Ђоковић је у стилу правог џентлмена подржао хрватске дрипце (такође волове) који га нагањају по аеродромима за фотографисање, а мало касније причао штосеве британским принцезама које су се задовољно кикотале, далеко од фудбалске ирационалности.

Било је чак изјава српских фашиста који не могу навијати за Французе јер за њих играју “чамуге” и неки Сенегалци. Чуј Сенегалци? Одмах ми падоше на памет заједничке слике српских војника и Сенегалаца на Солунском фронту. Ја сам у своме маленом универзуму још од стварања хрватске фудбалске репрезентације из чисто емотивних разлога навијао против ње, али никада већим интезитетом. Данас су ми легендарни Ватрени из 1998. и симпатични. Њима је химна била “Дјевојка са села”, за разлику од садашњих који се прже на Томпсона, јебача оваца из Чавоглава, за кога, што је још луђе, велики дио хрватске јавности мисли да је умјетник интелектуалац, позван да пјева о беспућима хрватске повијесне (нео)збиљности.

Данашња фудбалска репрезентација Хрватске, ако оставимо на страну њихово изванредно фудбалско умијеће, један је путујући и лупајући политички циркус, који изванредно даје потврду стереотипа о фудбалерима као ликовима којима глава не служи за факултета. Јер да јесу нешто друго, него обични глупаци, не би снимали сумануте видео прилоге и сами их објављивали, гдје у тренуцима побједничког славља пјевају усташке пјесме и провоцирају земљу домаћина првенства.

Не постоје разлози који бе ме натјерали да са имало симпатија гледам на фудбалску репрезентацију Хрватске док пјевају Чавоглаве и док немушто објашњавају да је “за дом спремни” традиционални хрватски поздрав. Не могу да навијам за Хрватску ни због Данијела Субашића чији опортунизам иде против свега чему нас учи етика, филозофија и религија. Није спорно што он као Србин изгра за Хрватску, то су часно не срамотећи се радили и кошаркаши Аријан Комазец и Данко Цвјетичанин, али његово самопорицање онога што је поријеклом – било је огавно, Кажу то је “то је његов особни избор”. Може бити, мој особни избор је да мислим да је он кукавица и опортуниста. Ипак, кратко је био хрватски јунак, пошто су му Французи напунили мрежу до врха, шоу су преузели Колинда, Томпсон и Модрић.

И на крају, не могу да навијам за Хрватску, то ми не дају гробови прадједа и тројице његових синова и малена хумка моје тетке, који су настрадали од оних које хрватски фудбалери величају позивајући Томпсона да им увелича славље. Наравно, ја нити прозивам нити судим оним Србима који су навијали за Хрватску. То је био њихов лични избор и њихова лична ствар, јер нисмо сви исти нити сви имамо исте трауме, само прозивам оне који намећу своје мишљење и који дају психолошке анализе оних који навијају за Хрватску или против ње. То није исправан пут, не доприноси смиривању тензија, само их продубљује, ко год на крају био у праву.

Већ данас, онима који су нас позивали да навијамо за Хрватску, коцкасти луфтбалон од сапунице привидне комшијске идиле, просто се распукао послије Модрићевог позива Томпсону да се придружи екипи свјетског вице првака у слављеничком аутобусу.

Навијање за одређену екипу није рационална или спортска одлука већ чиста емоција, јер ја бих као клинац из рационалних разлога вјероватно попут већине другара навијао за Сарајево, или бих из оних спортских навијао за Звезду која је играла најбољи фудбал, не бих се толико године патио са Партизаном.

Раде Ликић

Извор: mojahercegovina.com

loading...