У сваком разреду има једна бубалица, онај који ревносно и савесно научи све напамет и потом то издекламује у савршеном логичком реду. У сваком разреду има једна шлихтара што ручице диже вешто и за рад ситне ћари издаје крупне идеале. У сваком разреду нема таквих као што је доктор Несторовић. Нема ни их у свакој генерацији.

Једноставно, постоје људи који цитирају и људи које цитирају, а он без дилеме спада у другу категорију. Али, ако ту лежи његова снага, вредност му је у нечему другом.

Ван шаблона, ван окова, лишен амова, без чланске карте картела, печата подобности и сертификата моралног сивила, Несторовић јесте аутентична појава: она која ради за народ, која лечи народ и која јесте народ. Од вас или мене разликује га само бели мантил (и мноогоо знања и енергије) – он ни није лекар у правом смислу. Он је мисионар. Пре лик-занесењак из романтичних романа, Дон Кихот са стетоскопом, него неко са легитимацијом фармакомафије.

Па, коме онда такав смета? И зашто им смета? Јер је свој, а не њихов. И јер је Србин. Јер воли свој посао, своје пацијенте и посебно свој народ. Јер се не одриче Косова и Метохије, по цену шверца пацијената и Републике Српске, по било коју цену. Јер говори шта мисли. Првенствено јер мисли. И што није аутошовиниста, него родољуб. Што је из народа, а не изнад народа, псеудноелитни манекен.

А највише другоСрбијанце боли што њега баш заболе за њихове критике и згражавања.

Што га више они и њихови љигави медији разапињу, то га народ више воли. Посебно јер му беле рукавице нису лажно аристократски модни детаљ, него средство за рад – све остало обавља без њих. Чисто, на част отаџбине, уместо против ње.

Велик је то грех у њиховим очима. А, још је већи човек Несторовић у очима свих осталих.

Томо Ловрековић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here