Када је Немица Софија Херман средином деветнаестог века на својој кафани између Баре Венеције и Позоришног трга поставила зелени венац није ни слутила да је заувек дала име читавом крају. Софијина кафана добила је име по зеленом венцу који је стајао изнад улазних врата, а по кафани име које и данас носи добио је читав крај. Ни Софија, а ни тадашњи становници Београда нису ни слутили да ће тај крај Београда средином деветнаестог века, познат као излетиште у околини града постати једног дана место на коме ће бити најпознатија окретница градског превоза у граду. А како су и могли? У то време нису постојали ни трамваји, ни аутобуси, Земун је био град у другој држави, одвојен Савом и непријатним путем кроз бежанијску мочвару, није било ни мостова, а градско језгро Београда завршавало се на данашњим Теразијама. Дунав и Сава били су попут мора са чијих обала би се тек малобројни отиснули на дуго путовање у свет до Пеште или Беча. Главни саобраћајни ,,чвор” тадашњег Београда било је Савско пристаниште. На сред Зеленог венца налазила се у првој половини 19. века бара, односно језеро које је стварала вода која се сливала са извора који је био на месту где се данас налази Позориште на Теразијама. За прелазак језера био је потребан чамац, па су обале постале ,,излетиште” које је посебно волела кнегиња Љубица. Како се град ширио језеро је исушено, па је ту почињала чувена Абаџијска чаршија, данашња Улица краљице Наталије, а спонтано је настала и пијаца, још у 19. веку. Модерна, велелепна пијаца, изграђена је 1926. године на месту старе и она је постала први прави симбол Зеленог венца.
Тада су на Зелени Венац дошли ,,омнибуси” који су паркирали на Зеленом венцу одакле су путници почињали дугу, неизвесну и труцкаву вожњу од Зеленог венца па чак до Ваљева, Ковиљаче, Зворника или на пример Лазаревца. Када је 1934. године пробијена Бранкова улица због изградње Моста краља Александра појавили су се на Зеленом венцу аутобуси пре него што су трамваји почели да саобраћају преко новог моста. Од Теразија до Земуна (Нови град) возио је аутобус са бројем 34. До центра Земуна саобраћао је трамвај 14, који је 1947. године дефинитивно замењен аутобусом. И то је био корак ка увођењу Зеленог венца као окретнице градског превоза, јер су две линије на Теразијама већ правиле гужву. Међутим, изградња Земуна и Новог Београда у послератном периоду, као и новог, много већег моста, који се данас зове Бранков, одредиће Зелени венац као место за аутобуски терминал.
По завршетку моста, 1956. године, линија 14 се преусмерава на Бранков мост и постаје тролејбуска. Њена окретница постаје Зелени венац. Две године касније уведена је линија 15 за Земун Нови град, а 1959. године и ,,шеснаестица”, до Похорске улице на Новом Београду.
Линија 14 је продужена до Горњег града у Земуну и добила је своју скраћену верзију 14А до Трга Бранка Радичевића, па је Зелени венац са ових неколико линија био веома уредно и згодно место за аутобуску окретницу. Већ шездесетих година прошлог века гради се терминал са тоалетом, локалима и терасом која је била видиковац. Када је Зелени венац подземним пролазом повезан са Сремском и Призренском улицом, та окретница испунила је у потпуности тадашње потребе градског превоза. Данас са носталгијом гледамо слике уређеног и полупразног Зеленог венца, са видиковцем који подсећа на урбани џеп и на коме се не налазе нелегални монтажни објекти који су ту деценијама.
Убрзано ширење Новог Београда, Земуна и Раковице довело је до тога да је са Зеленог венца полазило све више линија. Тролејбуси су укинути, али број аутобуса и линија се стално повећавао. Линија 36 возила је до Ледина, а њој су придодате и линије 36б до Студентског града и 36в до топлане на Новом Београду. Касније, током ове декаде забележене су и разне варијанте ,,шеснаестице“, попут 16б до Ивана Рибара и 16г до Блока 70. Занимљиво је да је тада постојала и линија 16Е, која је од Блока 45 до Зеленог венца возила преко Газеле, а потом као и данашње линије 52, 53 и 56 прилазила окретници Сарајевском улицом, а са ње одлазила кроз Краљице Наталије и Кнеза Милоша. Потом су уведени и експреси за Земун поље и Батајницу, који су додатно оптеретили окретницу. Своју линију је добила и Бежанијска коса, потом аеродром, а остале су и неке старе линије за Нови Београд, попут 60, 67 и 68, као и 71 за Ледине. Петнаестица је данас једна од најфреквентнијих линија на овој окретници, а тролејбус 14 наследио је аутобус 84. С друге стране, уз пијацу, окрећу се аутобуси 52, 53, 56 и 56Л.
Тако је Зелени венац од идиличне слике мале и отмене окретнице постао за свега пар деценија епицентар и симбол метежа београдског јавног превоза. Како за аутобусе више није било места, стајалишта су спуштана према Југ Богдановој улици ближе Бранковом мосту. Окретница је незгодна и због тога што аутобуси у њу улазе преко оштре кривине на низбрдици. Баш ту налази се излазно стајалиште и у исто време зауставља се већи број аутобуса. Та гужва никада није ишчезла са Зеленог венца. Није само окретница пребукирана, већ и стајалишта бројних линија које пролазе Бранковом улицом. Ту се преседа, транзитира, претрчава.
Градски урбанисти још су седамдесетих година прошлог века планирали измештање окретнице на Зеленом венцу. Изградња Београда на води, реконструкција зграде Беобанке, уређење терзијског платоа и његово повезивање са Карађорђевом улицом због расељавања зграда са портала новог градског тунела који ће повезивати Саву и Дунав ствара предуслове да се окретница са Зеленог венца коначно измести. Тако ће тај део града коначно бити ослобођен буке, десетине хиљада путника, загађења и мириса смога. Скоро да ће се вратити онај мир када се ту налазило језеро на које су Београђани долазили на излет.