Да би појединац израстао и формирао се у једну целовиту, зрелу и здраву личност, неопходно је да је стекао базични осећај сигурности од стране својих родитеља или родитељских фигура, осећај поверења и утисак да је свет сигурно и безбедно место у којем могу несметано да се развијају као личности. Ако су из неког разлога родитељи у току одрастања детета преокупирани озбиљним животним проблемима, егзистенцијом, својим нарушеним односима, код њих је присутна брига, анксиозност, депресија, дете ће то упити као сунђер и израсти у најблаже речено не тако сигурног и спокојног појединца.

У историјској дијагнози таквог појединца можемо уочити да најчешће нису била присутна два велика елемента неопходна за правилан психички развој.  Породица као систем који функционише и материјална добра/ресурси (а ако их је и било, они нису били смислено усмерени). У зависности од хередитета (генетског наслеђа), вулнерабилности (осетљивости), зависи да ли ће особа изаћи са мање или више потешкоћа после таквог раног животног искуства, односно одрастања у „анксиозној“ породици пуној проблема и уз мањак ресурса. Постоји низ нездравих, релативно здравих и здравих реакција појединца на овакве животне околности.

Народ и држава гледани из овог дискурса

Ако овај горе описани развојни принцип пресликамо на макроплан, односно друштво, условно речено, појединац би био народ, а родитељ би био држава, која својој „деци“ треба да пружи осећај сигурности, осећај да је свет сигурно и безбедно место за њих и пружи довољан број материјалних добара/ресурса, како би се та „деца“ (народ) развио у пуном свом обиму и капацитету.

Где смо ту ми?

Ако прихватимо овакву поставку ствари, јасно нам је да смо ми као народ и то јако дуго, трансгенерацијски одрасли уз „родитеља“, односно државу која је била преокупирана најозбиљнијим могућим проблемима (аутор овог текста сматра да је сувишно да уопште набраја са којим спољашним, унутрашњим и организационим проблемима се суочила наша земља и сматра да постоји прећутни концензус читалаца око тога и потпуно слагање). Држава која је имала тако озбиљне вишедеценијске проблеме, једноставно није могла бити адекватан „родитељ“ својој „деци“, тј. народу.

Да сумирамо. Нама недостаје, као и оном горе описаном појединцу, базични осећај сигурности, перцепција да је свет једно безбедно и сигурно место за живот и хронично су нам недостајала материјална добра и ресурси.

У шта смо могли да „израстемо“ и у шта смо „израсли“?

У оно што смо једино и могли. У „анксиозно – депресивни“ народ, забринут за егзистенцију, са перцепцијом врло несигурне будућности, са активним осећајем угрожености, конфузије уз присуство многобројних неуротичних образаца. Да ли је то чудно? Није. Да ли је за осуду и неразумевање? Није. Да ли је баш и све тако? Није ни то.

Која је добра вест? Постоје добре вести? Да, постојe!

Горе у тексту је аутор напоменуо да уз овакво неадекватно родитељовање (у овом случају родитељовање државе према свом народу), могуће последице зависе од генетике и вулнерабилности (осетљивости). Очигледно је да наш народ у генетском материјалу носи једну чврстину, наслеђену кроз предаке који су доживљавали исто (па што би се народски рекло, очврснули) и да уместо вулнерабилности (осетљивости), присутна је резилијентност (отпорност). Наш народ својим понашањем усистину подсећа на појединца који је резилијентан и отпоран на преживеле околности и који је развио механизме одбране који га чине функционалним.

Шта ми то радимо?

Свашта!

Од тог свашта, ваља напоменути, механизме компензације и надкомпензације.Покушавамо на све могуће начне да ухватимо прикључак са остатком развијеног света (компензација), а онда уз сада већ чувени инат и да их у неким областима и престигнемо (надкомпензација). То често буде присутно у домену спорта, уметности (филм на пример), науци, где уз огроман недостатак ресурса, уз помоћ креативности, иновативности, па и луцидности (штапа и канапа) успемо да постигнемо успех или раван онима који имају боље услове, или пак и веће.

Редефинисање стварности.

Шта радимо? Правимо нови оквир. Уместо да нешто дефинишемо као проблем, ми га редефинишемо као изазов!

Мета позиција.

Уз помоћ погледа „од горе“ успевамо да сагледамо шуму од разних дрва испред нас  и да погледамо целину слике.

Мудрост.

Научили смо да будемо мудри. Научили смо како каже стара народна „ да никада није било, да некако није било“. Нисмо научили у књизи то, на искуству смо научили.

Отпорност.

Постали смо отпорнији. После низа разних деценијски стресних догађаја, на мање стресне ситуације се и не осврћемо.

Клин чорба као метафора.

Успели смо да уз мало ресурса направимо гозбу.

Сплитниг, одсецанје, дистанца. Успели смо да као она три дечака у филму „Три карте за Холивуд“  наставимо да сањамо велике снове и тежимо великим стварима (они су цео филм маштали да направе филм и прикажу га у Холивуду) иако је око нас тотални „распад система“ (као у споменутом филму).

Закључак

Остајмо овакви! Околности неће бити бољи, бар не за нашег живота. Чека нас живот уз помоћ штапа и канапа.

Но, ми умемо да уз помоћ штапа и канапа направимо велике ствари и правимо их. Само тако наставимо, нама то успева. Јој, само да се не претворимо у народ који само тако и уме. Хм…

Филип Ђорђевић