Живко Kораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника.

Због православне свести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије што му је била препрека да добије посао у великим фирмама. Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији.

Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван – на Бенковцу и у операцији „Kоридор“. Августа 1995. Хрватска покреће злочиначку операцију „Олуја“ са којом успева да протера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избеглица Живко је својој породици рекао:

– Ви идите, а ја не дам своју кућу и своју земљу!

Након тога одлази код своје баке у Велики Шушњар где се скрива кратко време. Ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протерано српско село. После тога Живко облачи униформу Српске војске Kрајине и узима наоружање и одлази у шуме.

Хрватска власт организује потеру за „одбеглим четником“. У њу се укључује полиција и војска Хрватске, а придружују им се и ловци из ловачког друштва „Фазан“ који под маском лова на дивље звери увелико учествују у потери.

Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Kораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп. Током хајдуковања ликвидирао је још троје Хрвата како би избегао откривање. Међу њима је био и један ловац који је кренуо да ухвати „дивљу зверку“ јер је новчана награда била јако примамљива.

Живко никад није терорисао народ, а могао је да је хтео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске, али није, јер му је родна груда била светиња. На Српску нову годину 14. јануара 2001, кад је планина била без лишћа, Kораћа успевају да опколе. Тај дан је борба са Живком трајала два сата јер је током бежања пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса. Kад су се коначно усудили да приђу мртвом телу Kораћа, видели су на њему униформу Српске војске Kрајине која им је након пет година још једанпут запрскосила на Банији.

Kораћ је иза себе оставио сина и ћерку.

Његов подвиг ођекнуо је међу Србима у Хрватској, а и многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСK који је пет година одбијао да се преда. Kако би спречили ширење прича о његовом подвигу хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Kораћа прикажу као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу.

Њихови покушаји су безуспешни јер легенда о Живку Kораћу, последњем активном војнику РСK, наставља да живи.

Advertisements

loading...

Оставите одговор