Будући да актуелни подаци из кругова блиских врху владајуће црногорске Демократске партије социјалиста (ДПС) упућују на то да је дошло до сукоба између лидера ДПС и дугогодишњег црногорског диктатора Мила Ђукановића и његовог донедавно најближег сарадника и главног политичког саветника Милана Роћена, те да се не искључује ни могућност озбиљних подела и расцепа у овој странци, намеће се потреба подробнијег сагледавања Роћеновог лика и дела.

Наиме, овај рођени Жабљачанин је свој успон ка врху црногорске номенклатуре започео још 1980-их година, када је најпре био задужен за информисање и пропаганду у Савезу комуниста Црне Горе (СКЦГ), да би након тога био постављен за шефа Кабинета председника Централног комитета СКЦГ, у време док су на овој функцији били Доброслав Ћулафић и Видоје Жарковић. Још у то време, Роћен је стекао имиџ политичког интриганта и смутљивца пар екселанс, чији је заштитни знак био (и остао) лукави осмех испод препознатљивих бркова. Како је у истом периоду пут ка највишим врховима власти у Црној Гори (испоставиће се, и ка вишедеценијском држању ове државе у мраку личне диктатуре) постепено крчио “млад, леп и паметан” Ђукановић, проценио је да ће му на овом путу од помоћи бити Роћенова амбиција и бескрупулозност, очигледно у складу са оном латинском “слично се сличном радује”.

Иначе, занимљиво је да је осведочени комуниста Роћен био један од најближих и најпоузданијих Ђукановићевих сарадника у периоду увођења вишепартизма у Црној Гори и трансформације СКЦГ у ДПС. Такође, Роћен је, са својим много пута потврђеним сплеткарошким способностима, за Ђукановића био од неизмерне користи и у периоду својеврсног “тријумвирата” унутар ДПС, који су чинили још и Момир Булатовић и Светозар Маровић, све до добро познатог расцепа у ДПС, који је резултирао издвајањем дела странке предвођеног Булатовићем и оснивањем Социјалистичке народне партије (СНП), те потврђивањем апсолутне доминације Ђукановића како унутар ДПС тако и на црногорској политичкој сцени уопште, која траје до данашњих дана.

Од тог доба, у знак захвалности за обезбеђивање неприкосновене позиције Ђукановића унутар странке, Роћен је почашћен функцијом носача Ђукановићеве актн-ташне и писца његових говора, који су по правилу обиловали ратоборном, али пре свега испразном неокомунистичком реториком.

За своје удвориштво Роћен је неколико година касније, у сумрак заједничке државе Србије и Црне Горе, од Ђукановића награђен позицијом амбасадора у Москви, коју је искористио за лично богаћење и успостављање конекција са појединим руским олигарсима, али и за пласирање својих антисрпских ставова, за које није до краја јасно да ли су урођени или представљају плод дугогодишњег Роћеновог битисања у структурама СКЦГ. Блискост са Ђукановићем и оданост правоверном монтенегризму су допринели да се 2006. године, у време одржавања референдума о независности Црне Горе, нађе и на положају менаџера кампање тзв. Блока за независну Црну Гору. Међутим, негде у ово време Роћен је почео да испољава интензивну суревњивост према контроверзном црногорском бизнисмену Зорану Бећировићу-Ћоћу, такође члану Ђукановићеве криминогене свите.

Притом, поједина сазнања указују да је Роћену далеко више од присности Ђукановића и Бећировића засметала Ћоћова блискост са својевремено највећим страним инвеститором у Црној Гори, руским олигархом Олегом Дерипаском, који је под крајње сумњивим условима купио, а касније и упропастио један од највећих црногорских привредних субјеката, Комбинат алуминијума Подгорица (КАП). Са своје стране, Бећировић није пропуштао прилику да у себи блиским медијима “опљуне” Роћена као безличног смутљивца и реликт комунистичког доба, док је Ђукановић, у маниру каквог феудалног господара, све то прећутао, и по добро познатом и провереном начелу “завади па владај” допустио да се чланови његове камариле међусобно гложе и подмећу једни другима, паметно процењујући да на овај начин само постају слабији и зависнији од њега и његове подршке.

Као још једна цртица у Роћеновој политичкој биографији може се навести да је лично допринео политичкој промоцији некадашњег премијера и министра спољних (“вањских”) послова Црне Горе Игора Лукшића, кога је наводно својевремено “преврбовао” да пређе у ДПС из Либералног савеза Црне Горе (ЛСЦГ) Славка Перовића. Лукшић је иначе био пројектован као отелотворење визије “правоверног (читај: новокомпонованог) Дукљанина”, али је, на запрепашћење Ђукановића и Роћена, изразио спремност за одређене компромисе са српским народом у Црној Гори, превасходно по питању језика, након чега је, уз фингиране демонстрације дела невладиног сектора због лоше економско-социјалне ситуације, иза којих је, чудна ли чуда, стајао поменути двојац, Лукшић бесповратно дискредитован, да би на његово место у децембру 2012. године дошао Ђукановић.

Поред тога, Роћену се приписује и руковођење “Гранд екипом”, названом по истоименом угоститељском објекту у Подгорици где се окупљало њено “чланство”, уништеном у бомбашком нападу у септембру 2015. године. Реч је о готово митској појави на црногорској политичкој сцени, утицајној политичко-безбедносно-криминогеној групацији унутар ДПС, која се дужи низ година борила за превласт (и стављање шапе на најуносније послове у држави) са тзв. Мојковачким кланом, оличеним у актуелном црногорском премијеру Душку Марковићу. У мрачним сепареима кафеа “Гранд” годинама је, у тишини и строгој тајности, увећаван капитал и моћ чланова “Гранд екипе”, што је Роћену лично омогућило да, као стварни власник грађевинске компаније “Бемакс”, добије скоро сваки тендер у области нискоградње у Црној Гори, укључујући асфалтирање путева у најзабитијим крајевима ове државе.

Унутар “Гранд екипе”, Роћенови најближи сарадници су били некадашњи високи функционери Агенције за националну безбедност (АНБ) Зоран Лазовић и Душко Голубовић, сада ангажовани у Управи полиције (УП) Црне Горе, на чијем челу је иначе један од предводника ривалског “Мојковачког клана”, Веселин Вељовић (!). Прича о “Гранд екипи” је фактички окончана са поменутим бомбашким нападом, приликом којег није било жртава, али су њени (наводни) припадници остали на истакнутим функцијама у структурама власти.

Било како било, Роћенове амбиције унутар ДПС и у ешалонима црногорских власти су увек биле веће од онога што је Ђукановић био спреман да му понуди, што су доскора наизглед успешно прикривали један од другог. Притом, Роћен је за део чланства ДПС био и остао “страно тело” – Ђукановићев човек од задатка и интригант чији се политички крај жељно ишчекује. Упркос томе, он је свих ових година успевао да се одржи у највишим сферама црногорске политике, при чему није до краја јасно да ли би на томе могао да захвали својој вештини и карактерним цртама, или пак томе што га Ђукановић посматра као својеврсну “Пандорину кутију”, из које би, када (и ако) се отвори, могле да испливају његове најмрачније тајне, које би га једном засвагда послале на сметлиште историје. Тајне попут стварне позадине приватизације КАП и улоге Ђукановића у томе.

Док се то не догоди, Ђукановић ће наставити да живи у илузији да Роћена држи у шаци, и да ће без већих проблема моћи да изађе на крај са његовим амбицијама да одвоји део ДПС. Међутим, није искључено да би на крају могло да се испостави да је Роћен, захваљујући политичкој трајекторији која деценијама прати Ђукановићеву, и дугогодишњој улози Дон Миловог консиљереа, успео да око Ђукановића изгради невидљиву паукову мрежу компромитација, те да само ишчекује тренутак када ће се он у тој мрежи запетљати.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here