„Да, имам спољну политику: мој циљ је да постанем савест света”, 2002. је изјавио Џорџ Сорош.

Нажалост, ово није био случај његовог акутног нарцизма, него пример како Џорџ Сорош доприноси ширењу америчке хегемоније у свету. Сорошеве институције и његове финансијске махинације су делом одговорне за уништавање социјализма у источној Европи и бившем Совјетском Савезу, који је посматрао као смртног непријатеља. Такође се фокусирао и на Кину и учествовао у свим операцијама које су довеле до распада Југославије, након чега су његове невладине организације наставиле да спроводе задатак сејања мржње међу државама и стварања подела унутар народа који живе у републикама насталим на развалинама СФРЈ.

Представљајући се као филантроп, улога милијардера Џорџа Сороша је да учврсти идеологију глобализације и „Новог светског поретка“, што му обезбеђује огромну финансијску добит. Све Сорошеве комерцијалне и “филантропске” операције су илегалне, контрадикторне и коактивне. Што се тиче економских активности, сам признаје како он нема савест, јер је капитализам апсолутно аморалан. Мајстор нове преваре системски обмањује свет, уз помоћ државника који га слушају. Био је близак Хенрију Кисинџеру, Вацлаву Хавелу и пољском генералу Војцијечу Јарузелском. Подржава Далај Ламу, чији институт се налази у Президију у Сан Франциску, где се налази, између осталог, фондација коју води Сорошев пријатељ, бивши совјетски вођа Михаил Горбачов.

Сорош је водећа фигура у Савету за спољне односе, Светском економском форуму и Хјуман рајтс вочу (HRW). Године 1994, након сусрета са својим филозофским гуруом Карлом Попером, Сорош је својим фирмама наредио да улажу у комуникацију у средњој и источној Европи. Федерална управа за радио и телевизију Чешке Републике је прихватила понуду за наставак рада и финансирање архива Радија Слободна Европа. Сорош је своју архиву преселио у Праг и потрошио више од 15 милиона долара за своје наступе. Заједно с Вашингтоном, Сорошева фондација сада води Радио Слободну Еуропу / Radio Liberty, који је своје пипке проширио све до Кавказа. Поновимо и да је Сорош оснивач и финансијер Института Отворено друштво.

Он је створио и подупире Међународну кризну групу (International Crisis Group) која, између осталог, делује на Балкану након распада Југославије. Сорош отворено ради с Америчким институтом за мир, телом које службено надзире CIA.

Када су снаге које су се противиле глобализацији у фебруару 2002. протестовале на улицама у близини Валдорф-Асторије у Њујорку, Џорџ Сорош је био унутра и држао говор пред Светским економским форумом. Док је полиција демонстранте збијала у металне кавезе на Парк авенији, Сорош је хвалио врлине “отвореног друштва”, придруживши се Збигњеву Бжежинском, Семјуелу Хантингтону, Френсису Фукујами и другима.

КО ЈЕ ТАЈ ЧОВЕК?
Џорџ Сорош је рођен у Мађарској 1930. године, и то од јеврејских родитеља који су били тако далеко од својих корена да су некада летовали у нацистичкој Немачкој. Сорошеви су живели под нацистичким режимом, али су у тренутку тријумфа комуниста 1947. емигрирали у Енглеску. Тамо је на Лондонској школи економије (London School of Economics) на њега утицао филозоф Карл Попер, антикомунистички идеолог поласкан што његова учења чине темељ политичких трендова Сороша. Тешко је наћи говор, рад или чланак Сороша у којем се не хвали и не види утицај Попера. Године 1965. је Карл Попер изумео слоган “отвореног друштва”, које ће касније бити темељ Сорошеве фондације и Института Отворено друштво.

Поперови ученици његове речи понављају као прави верници. Поперова филозофија савршено утеловљује западни индивидуализам. Сорош је напустио Енглеску 1956. и пронашао посао на Волстриту, где је ’60-их година створио прве “хеџ фондове”, које воде врло богати појединци и са средствима углавном тајновитог порекла. “Хеџ фондови”, познати и као лешинарски, обично служе за пословање на удаљеним местима и производе астрономске профите.

Џеоџ Сорош је 1969. године створио Квантум фонд и почео да манипулише валутама. Током ’70-их су његове финансијске активности биле алтернација између дугорочних и краткорочних улагања. Сорош је остварио добит улажући и на раст сектора некретнина и на улог у његов накнадни колапс.

Током двадесетогодишњег пословања је Квантум годишње остваривао сензационалну добит у просеку од 34,5 одсто. Сорош је нарочито познат по манипулацији валутама. Године 1997. је остварио огромну зараду на манипулацији националном валутом Малезије, због чега га је лидер државе, Махатир Мохамед, јавно прозвао зликовцем. Помоћу таквих спекулативних напада на националне валуте су се финансије Сороша почеле бројати у милијардама долара. У то време његове фирме контролишу некретнине у Аргентини, Бразилу и Мексику, банку у Венецуели и појављују се у најпрофитабилнијим монетарним трансакцијама, стварајући опште уверење да су му његови моћни пријатељи помогли у финансијским авантурама, и то из политичких и економских разлога.

Џорџ Сорош је оптужен за девастацију тајландске економије 1997. године. Тајландски политички активиста је изјавио: “Сматрамо Џорџа Сороша за неку врсту Дракуле. Он сише крв људима.”

Кинези га зову “крокодилом”, због његових економских и идеолошких напора у Кини, који никада нису биле довољно учинковити, али су му његове финансијске спекулације на Тајланду и Малезији донеле стотине милиона долара профита.

Сорош не штеди циљеве. Тако је, на пример, само у једном дану зарадио милијарду долара спекулисањем британском фунтом. Оптужен да се „сваки пут када је спекулисао британском фунтом, служио новцем пореских обвезника”, одговорио је: “Када спекулишете на финансијском тржишту, немате моралних проблема које би морали имати у поређењу с обичним бизнисменом.”

Сорош је шизофрено нестабилан када је у питању безгранично лично богаћење и има патолошку жељу да га остали сматрају добрим.

“Код трговаца валутама, који седе за својим радним столовима и купују и продају валуте земаља Трећег света у великим количинама, учинак флуктуација течаја на људе који живе у тим земљама не утиче на њихов дух. Не би то више требали учинити, али они имају посао. Ако се зауставимо и размислимо, морамо се запитати да ли би требало да трговци валутама контролишу животе милиона људи”, рекао је Сорош, први међу једнакима у овом прљавом послу.

Џорџ Сорош је спасао кожу Џорџа В. Буша кад је управа његове фирме за истраживање нафтних деривата требало да банкротира. Сорош је био власник корпорације Харкен енерџи и купио је деонице у паду непосредно пре слома Бушове фирме. Будући председник је добио готово милион долара. Сорош је изјавио да је тако поступио како би имао “политички утицај”. Сорош је такође партнер злогласне групе Карлајл. Службено основана 1987. године, група Карлајл је највећа приватна фирма у свету деоница, која управља капиталом од преко 12 милијарди долара и ударна је шака бивших републиканских вођа, од бившег човека CIA-је Френка Карлучија до бившег председника Џорџа Буша.

ФИЛАНТРОПСКИ ШПИЈУН
Сорош је 1980. године почео да користи своје милионе за борбу против социјализма у источној Европи. Финансирао је појединце за које је знао да ће вероватно сарађивати са њим. Свој први успех је остварио у Мађарској. Тамо напада мађарски образовни и културни систем, демонтирајући социјалистички државни систем целе земље. Отворио му се канал директно до мађарске владе.

Следећа земља којој се окренуо је била Пољска, где је дао велики допринос операцији Солидарност, коју је изворно финансирала CIA, а исте године је проширио своје активности на Кину. СССР је на ред дошао касније. Није случајно да је CIA изводила операције у свим тим земљама. Циљеви CIA-је и његове фондације Отворено друштво су били исти – демонтажа социјалистичких држава. У Јужној Африци је CIA обучавала антикомунистичке дисиденте. У Мађарској, Пољској и Совјетском Савезу су кроз отворену интервенцију Национална задужбина за демократију, AFL-CIO, USAID, друге институције и CIA подржавали и организовали антикомунистичке групе и појединце, исте оне које је регрутовала Сорошева Фондација за отворено друштво. CIA их је звала својим “асом у рукаву”.

Као што сам Сорош каже: “У свакој земљи сам идентификовао групе људи, неке од истакнутих личности и друге мање познате који подржавају моја уверења.” Сорошево Отворено друштво организује конференције с антикомунистима из Чешке, Србије, Хрватске, Румуније, Мађарске, БиХ и са Косова. Године 1989. је његов растући утицај изнедрио сумње да ради у оквиру америчког обавештајног система. Вашингтон пост је 1989. године објавио тврдње владиних службеника и подносилаца захтева из 1987. године како Сорошев Фонд за реформацију и отварање Кине има везе с CIA. Подсетимо, он је контактирао и регрутовао људе с ових простора давно пре него што је било ко мислио да ће бити рата, што је податак који се не сме превидети и заборавити, а неки од њих су и данас политички врло активни.

НА РЕД ДОЛАЗИ РУСИЈА
Након 1990. године се Сорош окомио на руски образовни систем и осигурао уџбенике за целу нацију, кроз које је користио пропаганду да индоктринира руску омладину. Сорошеве фондације су оптужене за оркестрирање стратегије усмерене на осигурање контроле над руским финансијским системом, приватизационим плановима и процесима страних улагања у земљу. Руси су љутито реаговали на Сорошево мешање у њихово законодавство. Критичари Сороша су рекли да је циљ тих маневара био да се спречи Русија да постане земља с потенцијалом да буде светска суперсила. Руси су почели да сумњају да су Сорош и CIA међусобно повезани.

Борис Березовски је једном приликом рекао: “У трену сам окренуо очима чим сам сазнао да је Џорџ Сорош годинама агент CIA.”

Березовски је сматрао “да се Сорош, као и Запад генерално, бојао да ће руски капитализам постати прејак”. Ако се америчке економске и политичке институције боје руске економске конкуренције, постоји ли бољи начин да се он контролише него доминацијом руских медија, образовањем, истраживачким центрима и научним подручјима?

Након што је потрошио 250 милиона долара за “реформу образовања, хуманистичких и економских наука у средњим школама и универзитетима”, Сорош годину дана касније улаже 100 милиона долара за стварање Међународне научне фондације.

Руска Федерална контраобавештајна служба (ФСК) оптужује Сорошеве фондације у Русији за “шпијунажу”. ФСК подноси извештај у којем наводи како Сорош не делује сам, него је део машинерије у којој су, између осталог, људи из фондације Форд, са универзитета Харвард, Дјук и Колумбија, а сви добијају директну помоћ Пентагона и америчких обавештајних служби. ФСК је огорчен што Сорош у својим рукама држи око 50.000 руских научника и претпоставља да Сорош првенствено гледа своје интересе и осигурава надзор над хиљадама научних открића и нових руских технологија, чиме присваја државне и пословне тајне.

Руси су 1995. били јако љути због уплитања агента Стејт департмента Фреда Синија у сукоб у Чеченији. Сини је помоћ избеглицама користио као покриће, али приче о његовим активностима у међународним зонама сукоба у којима делују FBI и CIA, појашњавају његове везе с америчком владом. У време нестанка Сини је радио под уговором с једном од Сорошевих фондација.

У Америци мало ко зна да је сукоб у Чеченији, покрајини која се сматра срцем Русије, иако то географски није, резултат кампање политичке дестабилизације коју је организовао Вашингтон. Руси су оптужили Синија да је агент CIA и да је један од вођа обавештајне подршке чеченској побуни. У то време је Сорошево Отворено друштво још увек било врло активно у Чеченији, као и друге организације које спонзорише овај амерички милијардер. Не треба пуно за закључак чије је дело била исламистичка побуна и Чеченији, посебно ако се у обзир узме подршка западних медија милитантима и рад Сорошевих организација на терену.

Русија је била позорница барем једног заједничког покушаја да се напуни Сорошев прорачун, покушај који је имао велику дипломатску помоћ Клинтонове администрације.

Државна секретарка Медлин Олбрајт је 1999. године блокирала кредитно јемство од 500 милиона долара које је америчка Експорт-импорт банка требало да да руској компанији Тјумен оил, тврдећи да је реч о америчким националним интересима. Тјyмен је хтео да купи америчку опрему за нафту и услуге компаније Холибартон Дика Чејнија и AББ Лимис глобал блумфилда из Њу Џерсија. Џорџ Сорош је био инвеститор у фирми коју је Тјумен покушао да купи. Сорош и БП Амоко су вршили притисак да се спречи ова трансакција, а Олбрајт му је учинила услугу.

ДИСКУРС ЛАЖНОГ ЛЕВИЧАРА – АНТИСОЦИЈАЛИСТА И АНТИКОМУНИСТА
Сорош се често погрешно назива левичарем, што је апсурд, али је људе било лако збунити због његовог кокетирања с “људским правима” и лажне филантропије. Отворено друштво је пружило своје пипке на свако подручје. Управни одбори су дословно папе Новог светског поретка. Пол Гобле је директор комуникација, а био је главни политички коментатор куће Радио Слободна Европа. Херберт Окун је служио код Никсона као саветник за обавештајну делатност с Хенријем Кисинџером. Кејти Мартон је супруга Ричарда Холбрука, бившег амбасадора при УН ког је Клинтон упутио у бившу Југославију.

Мартон је лобирала у корист радио станице Б-92, коју финансира Сорош и уско је повезана с Националном фондацијом за демократију, још један очигледни огранак CIA који је рушио југословенске републике и на крају савезну владу.

Када је Сорош утемељио фондацију Отворено друштво, тражио је да је води истакнути либерал Арјекс Нејер. У то време је Нејер водио Хелсинки воч, организацију за људска права која није скривала свој антикомунистички курс. Године 1993. фондација Отворено друштво постаје Институт отворено друштво. Хелсиншки Воч постаје Хјуман рајтс воч 1975. године, а Сорош је тада био у саветодавном тиму одбора Америке за источну Европу и средишњу Азију, које је финансирала његова фондација.

Сорош је тесно повезан с организацијом Хјуман рајтс воч (HRW), а Нејер је писао колумне за часопис Нејшн, без спомињања да га плаћа Сорош.

Сорош је блиско укључен у рад удружења Хјуман рајтс воч, иако ради све како би то сакрио. Он каже да даје само средства, а HRW сам саставља програм и делује независно. Али акције HRW се ни на који начин не разликују од филозофије оних од којих добија средства. HRW и Институт Отворено друштво су врло блиски и њихове визије се не разликују. Наравно, и друге фондације финансирају ове две институције, али тиме не спречавају Сорошев утицај на њихову доминантну идеологију. Активности Џорџа Сороша су конструкцијска шема развијена 1983. и најављене од Алана Вајнштајна, утемељивача Националне задужбине за демократију.

“Велики део онога што радимо данас је тајно радила CIA пре 25 година”, рекао је Вајнштајн, што значи да Сорош делује тачно унутар граница шпијунског комплекса. Оно по чему се CIA мало разликује од његовог института и галаксије невладиних организација је да се америчка обавештајна служба бавила кријумчарењем дроге у Лаосу ’60-их или сарадњом с муџахединима који тргују опијумом, који су се ’80-их за САД борили против социјалистичког Авганистана.

Међутим, његов начин стицања капитала је учинковитији од оних које је имала CIA. Његова слобода деловања лежи у учинковитој контроли профита, којим се служи за легитимисање стратегија спољне политике Сједињених Држава. Већина Американаца који се данас у политичком смислу сматрају средишњом левицом, без сумње су песимистични да ће икада доживети социјалистичку трансформацију друштва. Због тога прихватају Сорошев модел “децентрализације” или поступног приступа “негативном утилитаризму” у покушају да се смањи количина беде и сиромаштва, што је филозофија Карла Попера. Дакле, све иде добро, више или мање.

Сорош је финансирао истраживање Хјуман рајтс воча које се користило за подршку ублажавању закона о дрогама у Калифорнији и Аризони. Његова подршка закону о дрогама је начин да привремено смањи свест јавности о сопственој беди. Сорош корумпира људе и подржава концепт једнаких могућности.

Вишој скали на друштвено-економском нивоу припадају социјалдемократи који прихватају Сорошева средства и верују у грађанске слободе у контексту капитализма. За ове људе су зле последице комерцијалних активности Сороша, који осиромашује целе народе, ублажене његовим “филантропским активностима”. Исто тако, лево-либерални интелектуалци, како у иностранству тако и САД, заведени су филозофијом отвореног друштва, а његове донације није потребно ни спомињати.

Америчка „Нова левица“ је социјалдемократски покрет. Био је отворено антисовјетски, а када су се Источна Европа и Совјетски Савез распали, мало њих се у Новој левици супротставило уништењу социјалистичких система. Нова левица није ништа рекла нити је протестовала када су стотине милиона становника источне и средње Европе изгубили право на рад, стамбено збрињавање и законску заштиту, бесплатно образовање, здравствено и социјално осигурање, нити је ишта рекла када је покренут план уништења њихове културе.

Многи су умањивали чињеницу да су CIA и неке невладине организације, попут Националне задужбине за демократију или Отвореног друштва, активно учествовале у уништавању социјализма. Ти људи су имали утисак да одлучност Запада да се уништи СССР из 1917. није повезана с колапсом Совјетског Савеза. За те људе и такву “левицу” социјализам је нестао искључиво због тога што је сам то хтео, због сопствених недостатака и пораза.

Једнак став су имали према револуцијама у Мозамбику, Анголи, Никарагви и Салвадору, које су угушене силом и снагама које је подупирала CIA или на прилично упитним “изборима”.

Нова левица никада није учинила ништа и увек је скретала поглед на другу страну. Понекад се чинило да је Нова левица намерно игнорисала постсовјетске махинације америчке спољне политике.

Богдан Денич, амерички социолог хрватског порекла, који је имао политичке аспирације у Хрватској, био је активан у Институту Отворено друштво и од њега је добио средства. Денич је ’90-их подржавао интервенционизам НАТО пакта на овим подручјима, чак је заговарао и копнену инвазију крње Југославије.

Исти Богдан Денич је био оснивач и председник Демократских социјалиста САД, надмоћне групе либерално-леве струје у Сједињеним Државама. Био је и дуго времена председник Конференције престижних универзитетских социјалиста, захваљујући којима је лако могао да манипулише умовима многих и учини их активистима који ће подржавати ширење НАТО пакта.

Остали који су добили потпору Сороша су оргнаизације Refuse and Resist, Америчко друштво за грађанске слободе и читав низ других либералних група. Сорош је стекао још један трофеј и место на New School of Social Research у Њујорку, која је дуго била главна академија левих интелектуалаца. Данас исти спонзоришу његов програм за источну и средњу Европу. Рећи да је Џорџ Сорош “левичар”, као и организације, странке и активисти који зависе од његовог новца, за свакога ко иоле познаје политичке науке је бласфемија која се граничи са здравим разумом.

Многи левичари који су били инспирисани револуцијом у Никарагви су због лукаво осмишљене пропаганде, нажалост, прихватили избор Виолете Каморо и пораз “сандиниста” 1990. Након тога су готово све мреже подршке у Никарагви овим опцијама престале да раде. Можда је Нова левица могла да научи неке лекције из звезде у успону Мајкла Козака. Човек је био ветеран Вашингтона који је желео да у Никарагви, Панами и Хаитију постави послушне вође, те поткопа Кубу, где је у Хавани радио за америчке интересе. Након организовања победе Каморо у Никарагви, Козак је кренуо путем да постане амерички амбасадор у Белорусији, радећи на приступу интернету и програму обуке IATP под покровитељством Сороша, а деловао је на “производњи будућих лидера” у Белорусији.

У исто време је овај програм наметнут Јерменији, Азербајџану, Грузији, Казахстану, Киргистану, Туркменистану и Узбекистану. IATP се спроводи уз подршку америчког Стејт Департмента. У случају Белорусије, мора се додати да су протерани и Козак и његова булумента из Отвореног друштва и америчког Стејт Департмента.

Влада Александра Лукашенка је открила да је Козак, четири године пре него што се доселио у Минск, организовао финансирање белоруске опозиције десетинама милиона долара. Мичел Козак је радио како би ујединио опозициону коалицију, створио интернет странице, новине, поларизовао мишљења и надгледао покрет отпора студената сличан Отпору у Србији. Козак је довео лидере Отпора да упуте дисиденте у Белорусији како да делују. Уочи 11. септембра 2001. године су САД покренуле кампању демонизовања председника Александра Лукашенка, али је она прекинута и одложена због чињенице да се Вашингтон усредсредио на “рат против тероризма”.

Продором Отвореног друштва и HRW-а, Сорош је био један од главних спонзора београдске радио станице Б-92. Он је основао Отпор, организацију која је добила кофере новца како би извела обојену револуцију 5. октобра 2000. године и свргнула не само Милошевића, него целу владу крње Југославије и политичке функционере који су имали везе с бившим “режимом”. Нешто касније је Хјуман рајтс воч био активан у процесима пред хашким трибуналом, који, што је прилично занимљиво, не подржава готово ниједна од страна у сукобима у бившој Југославији. Луиз Арбор, која је радила као судија у Хагу, тренутно се налази у Сорошевом Савету за међународни дијалог. Хоботница коју чине Отворено друштво и Хјуман рајтс воч је радила и ради у Македонији, где спроводи “цивилизаторску мисију”. Како тренутно ствари стоје у Македонији, чини се да “спашавање” те републике једног дана може довести до њене дезинтеграције, баш као што се догодило с Југославијом. На свету готово да не постоји земља у којој су активни Отворено друштво, HRW, NED, USAID и њихове локалне плаћеничке невладине организације, а да у њој нема свађа, светоназорних, политичких, верских, секташких и сваких других подела, које воде у дестабилизацију и дезинтеграцију земље у којима су активни.

„МОЈЕ ПОСЛОВАЊЕ ЈЕ АМОРАЛНО, АЛИ ЈЕ МОЈА ФИЛАНТРОПИЈА МОРАЛНА“
Сорош је рекао да своју филантропију сматра моралном и свој посао управљања новцем аморалним. Како год било, они који воде невладине организације које финансира Сорош имају јасан и сталан програм. Једна од Сорошевих најутицајнијих институција је Међународна кризна група, утемељена 1986. године. Њоме управљају појединци из самог средишта политичке моћи и пословног света. У управном одбору групе је, међу осталима, био покојни Збигњев Бжежински, бивши амерички државни секретар Мортон Абрамович, бивши врховни командант НАТО пакта за Европу Весли Кларк и бивши амерички национални саветник за безбедност Ричард Ален. Ваља споменути да је Ален, човек који је напустио Савет националне безбедности под Никсоном, јер су му се гадиле либералне склоности Хенрија Кисинџера, регрутовао Оливера Норта за Савет за националну безбедност под Реганом, а преговарао је и о размени талаца у скандалу “Иран-контра”.

За ове појединце, “контролисани сукоби” су начин преузимања контроле над народима и ресурсима целог света. Током ’80-их и ’90-их, под окриљем Реганове доктрине, америчке тајне или отворене операције су вршене у Африци, Латинској Америци, на Карибима и у Азији. Сорош је био активан на већини тих мјеста, корумпирао потенцијалне револуционаре и спонзорисао политичаре, интелектуалце и било кога ко би могао да дође на власт када заврши “револуционарни период”.

Према Џејмсу Петрасу, “крајем осамдесетих су кључни сектори неолибералних владајућих елита схватили да њихови политички циљеви поларизују друштво и генеришу широко друштвено незадовољство”. Неолиберални политичари су почели да финансирају и промовишу паралелну стратегију “одоздо према горе”, односно организације које су се на одређени начин “отуђивале од базе”, али су задржавале способност каналисања отпора у жељеном смеру, тамо где није могао да шкоди владајућој елити. Од “антидржавне идеологије”, која је могла да интервенише у потенцијалном класном сукобу, створила се “друштвена тампон зона”. Ове су организације биле финансијски зависне од неолибералних извора и биле су директно укључене у сузбијање друштвено-политичких покрета којима су преотеле лојалност локалних вођа и милитантних ослободилачких група. Тако су се с успехом неутралисани бројни покрети који су имали потенцијал да својим народима врате суверенитет и владање сопственим ресурсима.

Деведесетих година се ове организације, описане као “невладине”, почињу бројати у хиљадама и примају на милијарде долара широм света.

У свом делу “Подршка демократији”, Сорош се дичи “американизацијом источне Европе”. Према сопственим жељама, захваљујући својим образовним програмима почео је да одгаја младе вође. Ови млади људи, који су пролазили обуку Сорошеве фондације, спремни су да одраде задатке оних који се обично називају “агентима утицаја”.

Захваљујући њиховом течном познавању језика и уласку у бирократију у настајању у циљаним земљама, ти новаци су на филозофском нивоу олакшали продор западним мултинационалним корпорацијама.

Дипломата Херберт Окун, који је у друштву Џорџа Сороша у Европском одбору Хјуман рајтс воча, одржава блиске односе с читавим низом институција повезаних са Стејт Департментом, од USAID-a до Трилатералне комисије коју финансира Рокфелер. Од 1990. до 1997. године, Херберт Окун је био извршни директор организације под називом Одбор волонтера финансијских услуга, изнад којег је био USAID. Циљ овог тела је био “напокон помоћи да се у бившим комунистичким земљама успоставе финансијски системи слободног тржишта”. Џорџ Сорош у потпуности је сагласан с тим да у окупираним земљама страни капиталисти преузму контролу и тако све док не завладају светским економијом.

ПРОФИТАБИЛНОСТ НЕПРОФИТНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
Сорош не воли да се бави филантропијом у земљама у којима манипулише националним валутама, али је често имао користи од својих односа како би оплодио кључна улагања. Наоружан студијом међународне кризне групе и коришћењем подршке Бернарда Кушнера и руководиоца мисије УНМИК на Косову, Сорош је покушао да уграби најуноснији рударски комплекс на Балкану. У септембру 2000. године, у журби да се докопа рудника Трепча пре избора у тадашњој Југославији, Кушнер је изјавио да загађење из рударског комплекса подиже ниво олова у околини. То је невероватно, посебно када то каже човек који је тапшао НАТО бомбардовању истог тог подручја 1999. године, када је цело Косово контаминирано осиромашеним уранијумом, док је у кампањи бомбардовања на целу земљу бачено више од 100.000 тона канцерогених материја. Али Кушнер је тврдио како рудници морају бити затворени из “здравствених разлога”. Сорош је уложио 150 милиона долара у жељи да стекне контролу над златом, сребром, оловом, цинком и кадмијем Трепче, који овом објекту дају вредност од 5 милијарди долара.

Када је Бугарска пала у хаос “слободног” тржишта, Сорош се бацио на посао да стекне што је више могуће на рушевинама бугарске економије. Ројтерс је почетком 2001. известио како је Европска банка за обнову и развој уложила је 3 милиона долара у компанију РИЛА, бугарску фирму специјализовану за водеће технологије. То је била прва компанија која је користила нови кредит од 30 милиона долара за подршку високотехнолошким фирмама у с0листи преузму контролу и тако све док не завладају светским економијом.

ПРОФИТАБИЛНОСТ НЕПРОФИТНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
Сорош не воли да се бави филантропијом у земљама у којима манипулише националним валутама, али је често имао користи од својих односа како би оплодио кључна улагања. Наоружан студијом међународне кризне групе и коришћењем подршке Бернарда Кушнера и руководиоца мисије УНМИК на Косову, Сорош је покушао да уграби најуноснији рударски комплекс на Балкану. У септембру 2000. године, у журби да се докопа рудника Трепча пре избора у тадашњој Југославији, Кушнер је изјавио да загађење из рударског комплекса подиже ниво олова у околини. То је невероватно, посебно када то каже човек који је тапшао НАТО бомбардовању истог тог подручја 1999. године, када је цело Косово контаминирано осиромашеним уранијумом, док је у кампањи бомбардовања на целу земљу бачено више од 100.000 тона канцерогених материја. Али Кушнер је тврдио како рудници морају бити затворени из “здравствених разлога”. Сорош је уложио 150 милиона долара у жељи да стекне контролу над златом, сребром, оловом, цинком и кадмијем Трепче, који овом објекту дају вредност од 5 милијарди долара.

Када је Бугарска пала у хаос “слободног” тржишта, Сорош се бацио на посао да стекне што је више могуће на рушевинама бугарске економије. Ројтерс је почетком 2001. известио како је Европска банка за обнову и развој уложила је 3 милиона долара у компанију РИЛА, бугарску фирму специјализовану за водеће технологије. То је била прва компанија која је користила нови кредит од 30 милиона долара за подршку високотехнолошким фирмама у средњој и источној Европи. Али тих три милиона долара је долазило из америчких приватних инвестиционих фондова Argus Capital Partners, под покровитељством куће Prudential Insurance Company of America која делује у средњој и источној Европи. Сорош, који је уложио око 3 милиона долара у споменуту бугарску фирму, уз милион који је уложио 2001. године, постаје њен већински власник.

Његова филантропија је заправо начин да стекне моћ обликовања међународног јавног мњења и током друштвених сукоба одреди ко су жртве, а ко злочинци и агресори. Као и друге организације, Хјуман рајтс воч, гласноговорник Сороша када су у питању људска права, систематски избегава или занемарује већину организованих и независних борби радничке класе и фокусира се на права одабраних мањина.

На пример, нико од њих не штити радничке лидере у Колумбији, који су често жртве ц%Bј и источној Европи. Али тих три милиона долара је долазило из америчких приватних инвестиционих фондова Argus Capital Partners, под покровитељством куће Prudential Insurance Company of America која делује у средњој и источној Европи. Сорош, који је уложио око 3 милиона долара у споменуту бугарску фирму, уз милион који је уложио 2001. године, постаје њен већински власник.

Његова филантропија је заправо начин да стекне моћ обликовања међународног јавног мњења и током друштвених сукоба одреди ко су жртве, а ко злочинци и агресори. Као и друге организације, Хјуман рајтс воч, гласноговорник Сороша када су у питању људска права, систематски избегава или занемарује већину организованих и независних борби радничке класе и фокусира се на права одабраних мањина.

На пример, нико од њих не штити радничке лидере у Колумбији, који су често жртве циљаних ликвидација паравојних одреда који делују у договору с владом која земљом управља по налозима из Вашингтона. Због тога што се ти синдикати супротстављају неолибералној економији, HRW не подиже претерану буку око тих убистава. Хозе Виванко из HRW-а је пред америчким Сенатом сведочио у корист “Плана Колумбија”.

“Колумбија остаје лишена људских права и демократије. Треба помоћ. Хјуман рајтс воч не види другу могућност од оне да Колумбији ту помоћ пруже САД”, рекао је Хозе Виванко.

Осим тога, HRW акције колумбијске гериле, која се борила да људе ослободи од угњетавања, државног терора, сиромаштва и експлоатације, ставља на исти ниво као репресију оружаних снага које финансирају САД и паравојне ескадроне смрти AUC. HRW је признао бившу владу Андреса Пастране Аранга и његову војску, чија је улога била заштита имовинских права и одржавање економског и политичког статуса кво. Према HRW-у, 50 одсто смрти цивила су дело група које је толерисала влада. Тачан постотак је у ствари 80 одсто. HRW је тада потврдио изборе у Колумбији, као и оне када је победио Урибе, савршени наследник латиноамеричких диктатора које су у прошлости подржавале САД, иако нису били изабрани ни од кога. HRW никада није коментарисао чињеницу да је већина становника Колумбије бојкотовала изборе.

На Карибима је и Куба, још један противник неолиберализма ког Хјуман рајтс воч демонизује. На оближњем Хаитију је Сорош финансирао активности којима је сузбијао тежње које су ипак довеле до окончања диктатуре Дувалиера, али је убрзо дестабилизована влада првог демократски изабраног лидера ове сиромашне земље, Жана-Бертранда Аристида.

Кен Рот и HRW су одлучно подржали америчке оптужбе како Аристид влада “недемократски”. Да покажу своју идеју “демократије”, фондације америчког милијардера су на Хаитију покренуле операције као што је промовисање особа повезаних са познатим ескадронима смрти под покровитељством CIA па су након пада Дувалиера прошириле страх међу становништвом земље.

На својој интернет страници HRW и директор организације Рот критикују САД што се нису оштрије супротставиле Кини и пружају огромну подршку тибетанском покрету за слободу. Организују се концерти, путујући пропагандни пројекат на којем у Сједињеним Државама учествују велике рок звезде, позивајући младе да подрже Тибет у борби против Кине, а као што је познато, Тибет је годинама омиљени пројекат CIA.

ГРЕШКЕ У ПРОЦЕНИ
Када невладине организације из галаксије Отвореног друштва, HRW и други морају да саберу “два и два”, редовито се изгубе. Хјуман рајтс воч је рекао да је 1999. петсто људи, а не 2000, страдало од НАТО бомбардовања тадашњег остатка Југославије. Рекли су да је само 350 људи, а не 4000, убијено у америчким нападима у Авганистану. Када је бомбардована Панама 1989. године, HRW је у свом извештају навео “како је хватање Мануела Норијеге и долазак на власт демократски изабраног председника Гилерма Ендаре улило велике наде Панами”. Извештај је пропустио да спомене број жртава. Хјуман рајтс воч редовно припрема терен за НАТО агресије, користећи се свим врстама лажних оптужби. Ова тактика стварања политичке хистерије, нужне за Вашингтон у остварењу својих планова, употребљна је 1999. у нашој регији, раније при Садамовом покушају заузимања Кувајта, касније с Гадафијем, Асадом и бројним другим личностима које су одређене као мете напада.

Сва Сорошева блебетања о владавини права престају када почне бомбардовање. САД и НАТО су наметнули своје законе, а Сорошеве институције служе да се ти закони поштују.

То је био и важан део кампање америчког Савета за спољне односе након 11. септембра 2001. Тај пут је избројано 2801 погинулих у Светском трговинском центру. Савет за спољне односе се састао 6. новембра 2001. године и усвојио план “велике јавне дипломатске кампање”. Створена је “Независна кризна ћелија америчког одговора на тероризам”. Сорошу су се придружили Ричард Холбрук, Њутон Гингрич, бивши начелник Здруженог штаба Џон М. Шаликашвили и други утицајни појединци. Кампања је осмишљена тако да се напади на Светски трговински центар претворе у инструмент америчке спољне политике. Извештај  Савета за спољне односе је олакшао покретање рата против тероризма. У овој кампањи свуда можете пронаћи отиске Џорџа Сороша.

“Амерички високи функционери морају подстицати пријатељске арапске и друге муслиманске владе не само да јавно осуђују нападе од 11. септембра, већ и да подупру разлоге и циљеве америчке борбе против тероризма. Ако њихове владе буду ћутале, морамо уверити народе Блиског истока и Јужне Азије у легитимности нашег циља. Морамо им помоћи да избегну повратне информације таквих изјава, али их морамо уверити да се гласно изражавају. (…) Треба охрабрити и подстицати босанске, албанске и турске муслимане да страну публику подсете на америчку улогу у спашавању босанских муслимана и Косова 1995. и 1999, тако да наши односи с муслиманима широм света буду блискији и дуготрајно. Ангажујте  интелектуалце и новинаре у тим земљама да преузму реч и да намећу њихово становиште. Како бисте подстакли брзе одговоре, редовно обавештавајте регионалну штампу у реалном времену. (…) Инсистирајте на потреби да се говорећи о жртвама увек стави нагласак на наше разлоге и циљеве”, стоји у закључку Савета за спољне односе са састанка одржаног 6. новембра 2001. Укратко, чак и грешке у прорачунима треба хвалити при одбрани америчке спољне политике.

Међутим, последњих година је приметно да је Џорџ Сорош јако љут због пропадања светског капиталистичког система и с тим у вези очајнички жели да нешто учини.

Недавно је рекао: “Већ препознајем припреме за коначну кризу. (…) Национални политички покрети ће се вероватно сматрати способним за експропријацију мултинационалних компанија и повратак власништва над националним богатством.”

Он предлаже свету план озбиљног подривања Уједињених нација. Предлаже да “демократије у свету  узму узде у своје руке и формирају светску мрежу савеза који би могао да ради са или без Уједињених нација”. Могло би се рећи да су то речи психотичног човека у акутној кризи, али је он изјавио “како су Уједињене нације уставно неспособне да испуњавању обећања садржана у преамбули Повеље”, што су размишљања реакционарних институција, као што су American Enterprise Institute. Иако се конзервативци и Сорошева мрежа различито односе према питању припадности Сједињених Држава у Уједињеним нацијама, “господин” Џорџ  Сорош је на истој таласној дужини с људима попут Џона Болтона, тренутно једног од најближих сарадника председника Трампа, раније државног подсекретара за контролу наоружања и међународну безбедност, који мисли како УН нема никакву вредност и да цео систем међународних односа треба мењати, наравно, тако да користи америчким интересима. Око тог питања се Сорош, Болтон, Мекејн, Грејхем и остали никада нису сукобили.

Раније је америчка десница деценијама водила кампању против УН, а данас тај оркестар воде Сорош и његови сарадници. На неколико његових интернет страница можете прочитати критике УН у којима се наводи да је организација превише богата, како не жели да подели своје податке или да су УН толико ослабљене да не могу да воде свет у “правом смеру”.

Колумнисти који пишу за Нејшн, којима је толико надувана репутација да би их требало сматрати свезнајућим боговима, под утицајем су Сорошевих идеја. Вилијам Грајдер, на пример, утврдио је вредност Сорошеве критике УН и рекао како “инфериорне диктаторе и тоталитарне владаре не би требало третирати као равноправне партнере”. Наравно, то нису деспоти куће Ал-Сауд или владари Бахреина, нити председници замаскираних латиноамеричких хунти, него у ту групу спадају Путин, Си, Рохани, Асад, Мадуро, Ортега и други.

Ова врста евроцентричног расизма је једна од кључних карактеристика Сороша. Када каже да САД могу и морају водити свет, он заговара глобални фашизам. Предуго су западни “прогресивци” Сорошу давали “carte blanche”. Вероватно Грејдер и други сматрају да је алузија о фашизму претерана, неоправдана, чак увредљива. Но, сетите се шта је Сорош рекао 2002. године у Бразилу: “У старом Риму само су Римљани гласали. У модерном светском капитализму само Американци гласају. Бразилци, не.”

Но, манипулисање не може трајати у бескрај и на крају мора изазвати реакцију. Она се одвија пред нашим очима и све више земаља протерује америчке владине агенције, наводно међународне невладине организације, односно Институту за отворено друштво и забрањује рад невладиним организацијама из његове галаксије. То је основни предуслов за вођење суверене политике без страног уплитања и, на крају, повратак изгубљене економске независности.

Н. Бабић

Advertisements

loading...