На данашњи дан, 26. јуна 1992. године пре тачно 27 година у поподневним часовима у селу Чардак између Модриче и Градачца сусреле су се Војске Републике Српске и Војске Републике Српске Крајине приликом пробоја Коридора живота.

Овим чином у историји Републике Српске уписан је златним словима тренутак када је прекинута 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западног дела Републике Српске и Републике Српске Крајине.

Одлука о пробоју Коридора донета је 18. јуна 1992. године да би се одблокирао западни део Републике Српске, где је у окружењу било око милион и по становника. Директан повод за акцију „Коридор живота“ била је смрт 12 беба у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника.

Операција „Коридор-92“ била је нападна операција за пробој из оперативног окружења. У припреми операције одлучено је да се под хитно одсеку и уклоне снаге ХВ и ХВО и спречи заузимање града Добоја. Операција је извођена у три етапе:

Прва етапа операције предвиђала је да се бочним ударом изврши пробој из оперативног окружења и споји са снагама Источно босанског корпуса ( ИБК) у ширем рејону Модриче. Док се предвиђало да се са санагама у нападу избије на линију Модрича-Пећник-Дервента.

Трећа етапа предвиђала је ослобађање Босанског Брода и околине и потпуно избијање на природну и државну границу Републике Српске са Хрватском на Сави.

Друга етапа предвиђала је избијање на реку Саву на одсеку ушће Босне-Велика Брусница-Бијело Брдо. Са осталим снагама требало је одсутно бранити теслићки и Озренски део фронта, осигурати се из правца Градачца и Грачанице и ојачати одбрану снага ИБК према Орашју.

Команда 1. КК проценила је да бројно стање на страни противника варира у складу са променама јединица. Али се претпостављало како на целом форнту бројно стање противника износи 25.500 људи.

“ПУТ ЈЕ СЛОБОДАН!“ Ево како је проглашен крај једне од најславнијих битака војске Републике Српске (ВИДЕО)

Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операције. На аеродрому Маховљани били су спремни јуришни авиони типа орао и јастреб, који су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоја. Морал бораца је био на висини, знали су да имају подршку артиљерије, пратњу тенкова, подршку јуришне авијације, а и желели су да „пробију“ тај пут за Србију како им бебе више не би умирале. Први дан је био жесток на читавом делу фронта. Проблем тог простора био је доста тежак терен, река Босна је практично делила српске снаге на два дела. Генерал Талић иако се сложио одлучио је да главнина снага иде Требавом, и тиме је постигнут степен изненађења. Непријатељ је очекивао да ће српске снаге ићи левом обалом реке Босне, касније ће се показати да су ту били знатно боље утврђени. Одлука генерала Талића да главнина снага иде Требавом показала се исправном.

Непријатељ је био обманут почетком операције, јер је операција почела два дана раније. Обманут је био и правцем напада. Јер, тешко је било помислити да су српске снаге изабрале један тешко проходан планински пут преко Требаве, да се главне снаге ту усмере и ударе у леви бок непријатеља. Баш због тог правца који је изабран, српске јединице брзо прелазе преко реке Босне, избијају пред Модричу и ослобађају је, пишу у својој књизи ВРС 1992-1995 аутори Данко Боројевић и Драги Ивић.

У току саме операције било је брзог маневра, брзих пребацивања јединица у циљу сталног проширења коридора. Већ другог дана операције спојиле су сејединице 1. Крајишког корпуса и јединице Источно-босанског корпуса ВРС. Све постављене задатке ТГ-1 је извршила, а 16. Крајишка мтбр је веома брзо избила на Саву.

Самим пробијањем коридора 26. јуна 1992. године, омогућено је пуковнику Симићу команданту ТГ-1 да 28. јуна за Видовдан ослободи Модричу.

„Чекајући да се изравна са ТГ- 2 пуковник Симић предложио је генералу Талићу да се форсира река Босна и удари у бок Оџака, како би се ослабила упоришта непријатеља у Јакешу и Пећнику. Понтонирски батаљон је омогућио тај брзи маневар ТГ-1. Српска војска је ослободила Дервенту 4. јула, док је Оџак ослобођен 13. јула 1992. године. Након ослобађања Оџака српска војска је кренула у гоњење непријатеља. Треба навести да је хрватска војска имала и подршку сопствене авијације. Тако да је пружајући подршку сопственим снагама, изнад Посавине 26. јуна оборен авион типа МиГ-21 (евиденцијски број 101, бивши ЈНА 17133), хрватског ваздухопловства. Пилот пуковник Антон Радош је погинуо. У вези са ослобађањем Оџака, постоји једна анегдота.

Наиме, дан након ослобађања Оџака зове генерал Талић, пуковника Симића и пита: „Нападаш ли ти то данас?“. На то ће Симић: „Не нападам.“ И онда је генерал кренуо да псује, па је рекао: „Јесил ти нормалан па они беже, а ти не нападаш, они су у паници!“ На то је пуковник одговорио: „Не нападам, прешао сам у гоњење, а то је сасвим друга борбена радња од напада.“ На то су се обојица исмејали..

У ослобађању Модриче и Дервенте значајну улогу је одиграо и Батаљон војне полиције Првог крајишког корпуса. У самом старту знало се да ће батаљон бити јуришна јединица Корпуса, тако да је у свом саставу имао један противтенковски вод и мешовиту јединицу минобацача, а имали су и оклопне аутомобиле М-86 и БОВ-3. Јединица којом је у то време командовао капетан Лакић, придодата је Првој оклопној и то је био тандем за заузимање сваког града у Посавини. Батаљон војне полиције имао је највише губитака, баш због тога што нису напуштали положај, кад је било тешко. Батаљон је пробио код Модриче, садејствовао Првој оклопној код Дервенте и Оџака. Батаљон је сам вршио припрему и подршку и ретко су кад тражили подршку артиљерије или нечију другу. На тенкове које би они штитили, ставили би по једног свог војника са својом везом и он би одржавао везу између тенка и јуришне јединице. Карактеристика јединице је била и та што су сви носили шлемове и панцире.

Друга по квалитету јуришна јединица био је јуришни батаљон „Вукови са Вучијака“ којим је командовао Вељко Миланковић. За ову јединицу је карактеристично да је пробила положаје непријатеља на Добор Кули, јуришом и борбом прса у прса. Наиме, тад је Миланковић командовао: „Нож на пушку. Јуриш! За мном.“


А.М.

loading...

Оставите одговор