“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”

– Господине Трешњићу, колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?

Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи.

– На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?

Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Какво је то било ослобођење ако цивили нису смели да изађу на улице?

У једном београдском кварту(имао је 16 тада), убијено је 800 цивила по сведочењу Милана Трешњића. А када се упореди са документима ОЗНА у Загребу, долази се до тога да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у читавом Загребу, што опет довољно тога говори.

А ми славимо 1945 као годину ослобођења, па ови су били гори од Немаца, више су људи комунисти убили у послератном периоду него Немци за време читавог рата на територији Србије. Оно што је још горе данас јесте да се све те масовне гробнице и даље држе „под тепих“. Зна се тачно где се налазе, по целој Србији, у свим већим градовима, али очигледно и даље постоје неки људи (потомци тих злочинаца који су и даље на кључним позицијама у овој држави) који не желе да се обеледани стравични комунистички злочини према српском народу!

Па се поставља питање, ослобођење или нова окупација?

Извор: Србадија

Advertisements