С правом се може рећи да српски змајеви нису исто што и остали светски змајеви. Наиме, за разлику од веровања које је устаљено у свету о змајевима као злим бићима који пљачакају села и убијају народ, у Србији се сматра да је змај митски предак нашег народа. Из тог разлога, он се у народним причама, бајкама и легендама спомиње пре свега као добро биће које често помаже људима у невољи, змајеви су и браниоци српског народа, српске земље и неба.

Оно што је још занимљиво у српској традицији је да је дубоко укорењено веровање да су сви велики историјски јунаци змајеве крви, тј. да су змајеви ноћу посећивали жене, оплодили их и из таквог једног одоса рађали су се јунаци попут Вука Бранковића, познатијег као Змај Огњени Вук, деспота Стефана Лазаревића, Милоша Обилића…

Веровало се најчешће да је змај биће животињског порекла. Постоје две верзије како је змај настао. Према првој која је заступљена код дунавских рибара, најчешће, змај настаје од шарана који је напунио одређен број година, најчешће 40. Тада он добија крила, излеће из реке и одлази у своје ново шумско или планинско пребивалиште.

 

Према другој верзији змај постаје од смука, који је такође напунио одређен број година, а негде су постанак змаја везивали за смрт ове змије.

Такође се веровало да змај који је настао од шарана изазива кишну годину, а онај који је настао од смука сушну.

Змај се обично замишљао као биће мушког пола, а његов парњак, змајица, се ретко када спомиње.

За змаја се веровало да је велики љубавник. Женама је долазио кроз димњак, а ушавши на тај начин у кућу постајао је човек. Говорило се да је био незасит љубавник, па би жене често остајале исцрпљење и бледе након проведене ноћи са змајевима. Након тога губиле би интересовање за обичне мушкарце.

Догађало би се и то да змајеви толико наваљују на жене да су оне престајале да желе било какав однос са змајевима. Тада би се спроводили одређени ритуали истеривања змаја.

Често се догађало да, када наступи у неком селу велика суша, кривицу пребаце на змаја који је због великог љубавног жара заборавио на кишу, па би се и тада изводили ритуали протеривања змаја. Последњи овакав случај код нас забележен је 1946. године.

Жена са змајем је могла да остане и трудна. Из такве везе су се најчешће рађала мушка деца. Понека су била обележена малим крилима испод пазуха. У народној књижевности, многи познати јунаци се приказују као змајево потомство. Такво порекло се приписивало Милошу Обилићу, Марку Краљевићу, Страхињићу Бану, Љутици Богдану, Вуку Бранковићу, деспоту Стефану Лазаревићу. Вук Бранковић је на пример у песмама и српској традицији остао познат као Змај Огњени Вук, а Стојан Чупић, јунак из Првог српског устанка, остаће запамћен као Змај од Ноћаја.

О таквом схватању говоре и стихови Милоша Обилића:

Што год има Србина јунака,

Свакога су одгајиле виле,

Многога су змајеви родили.

Деспот Стефан Лазаревић (1377-1427) био је син чувеног кнеза Лазара, човека који је предводио Србе у судбоносној бици на Косову против Османског царства 1389. Међутим, верује се да је деспот Стефан Лазаревић заправо син змаја од Јастрепца, који је завео кнегињу Милицу, жену кнеза Лазара. И иако је Стефан доживео пораз у својој последњој бици у којој је требало да протера Турке, за његове остале битке се прича да су биле неустрашиве победе какве је могао да донесе само змај.

Још једна интересанта чињеница је да је ова легенда изродила једну епску песму, у којој је Змај Огњени Вук, (Вук Бранковић) убио змаја од Јастрепца због његове љубави са књегињом Милицом. Због веровања да једино змај може убити змаја, за тај чин убијања змаја од Јастрепца је морао бити изабран баш неко ко носи змајско порекло.

Извор: opanak.net