Београд и његови становници, као и грађани још неких места у Србији, нажалост, били су изложени двосатном малтретирању (могло би се слободно рећи и терорисању) од стране малог броја демонстраната, који су се одазвали позиву лажних екололошких удружења и тобожњих „еколошких“ активиста на протесно окупљање. Њихов изговор за блокаду виталних саобраћајница у неким градовима Србије био је наводна „забринутост“ за еколошки аспект проблема и потенцијалне опасности по животну средину при отварању рудника литијума у Западној Србији, као и незадовољство у вези са два закона, Закона о референдуму и Закона о експропирацији.

​У исто то време, председник Александар Вучић, био је, како је и обећао пре три дана, у Горњим Недељицама, да у директном разговору са људима из 18 села са подручја Јадарског краја чује њихове проблеме, да у непосредном контакту са мештанима разјасни све њихове сумње и недоумице у вези са рудником литијума и да, лично, без посредника, како то и иначе раде одговорни и озбиљни државници, чује глас народа.

Србија је демократска земља, у којој су слобода окупљања и слобода мишљења Уставом и законима гарантована права – те су стога, могао би закључити неко лаковеран и недовољно упућен, грађани и имали право да протествују и да на тај начин искажу своје незадовољство. Теоријски тачно, али под условом да то и такво окупљање не ограничава, нити отежава (или у потпуности спречава, као што је то било у овом случају) туђа права, као што је, рецимо, право на слободу кретања, а поготово да то не чини на незаконит начин – непријављеним скуповима, на местима на којима се не угрожава само безбедност саобраћаја већ и општа безбедност и животи људи.

Не знам шта би тај – неко, необавештен и лаковеран, закључио на основу сцена виђених данас у Београду и неким градовима Србије, када су људи, нарочито наши старији суграђани, били принуђени да напусте возила јавног превоза и да пешаче до својих домова, неки од њих носећи децу у рукама, или када је непрегледна колона возила на међународном путном правцу два сата стајала у месту да би „еколошки свесни“ грађани исказали своје незадовољство. Можда би и прихватио образложење лажних еколошких активиста, да је то „сасвим демократски поступак“, у складу са законом гарантованим људским правима и слободама које владају у демократским државама и можда се не би запитао – шта је са његовим људским правима и слободама, пре свих са правом на слободно кретање – али можда би му, лаковерном и недовољно упућеном у суштину ствари, требало појаснити о чему се ту заправо ради и можда би он онда своје мишљење променио.

Изнети му све доказе и чињенице да се ту не ради о „забринутости“ грађана и „свесних“ еколошких „експерата“ и активиста, већ да је у питању смишљена, споља наручена, кординирана и усмеравана акција, права војна операција у форми специјалног, хибридног рата против Србије, „увијена“ у еколошку заставу, по угледу на све оне тзв. „обојене“  револуције, које су исти центри светске моћи широм Европе већ организовали.

Објаснити му и доказати да се ради о посебној форми рата, којим се покушава „дисциплиновати“ Србија, рата којим треба дестабилизовати Србију и којим се покушава зауставити опоравак и васкрс Србије, кијим се покушава спречити да Србија, пре свих председник Александар Вучић, води политику која је заснована једино на српским државним и националним интересима, а не на додворавању и служењу моћнима, па ма ко они били и ма како моћни били.

Упознати га, аргументима, са тим да се не ради ни о каквим „борцима за демократију и слободу“, већ да иза свега стоји само лични интерес тих преиспољених битанги и штеточина, згубидана, неспособних нерадника и професионалних мрзитеља Александра Вучића и Србије, који су склони присвајању народног новца и за које је Србија потпуно неважна, осим у случају ако не владају њом и не пљачкају је, како су то чинили док су били на власти. Дати му необориве доказе да нису у питању еколошки разлози, нити да су вође тог „еколошког устанка“ људи који су искрено забринути за тај апспект проблема, већ да се ради о пукој и огољеној борби за власт, јер је власт једино што их интересује, као и да сви ти „политички неутрални и политички неангажовани еколози“ нису ништа друго до интересна скупина, група потплаћених и страним интерсима вођених политиканата, као и да је само привид да се ради о неким „новим“ људима, који нису политичари.

Тај некакав А.Ј. Ћута, или извесни, самозвани еколошки лидер, Саво Манојловић, само су маска под којом се крију многи, рецимо чувени „еколошки експерт“ Зеленовић, из Шапца, или пак врхунска еколошка стучњакиња, Мариника Тепић, уско специјализована за еколошке проблеме моровићких кокошака. Такође, под том маском је и онај који вуче све конце у овој ујдурми, по налогу иностраних ментора, најнеталентованији међу политичарима и тајкун овдашњи, Драган Ђилас.

И он то чини из „еколошке“ сенке, скривен – јер зна да га народ неће, да народ по злу памти његову владавину – али се узда у то да ће многе, лаковерне и недовољно упућене, моћи на овај начин да превари.

Због тога, значи, закључиће тај – неко, лаковеран и недовољно обавештен, сви ти напади, нарочито на председника и његову породицу, због тога стварање хаоса на улицама, налик данашњем, зато и свакодневна гебелсовска кампања на свим тајкунским медијима, због тога и притисци споља, зато претње, условљавања, уцене.

Да, управо је тако: Кобајаги екологија – а иза тога, политички марифетлук и покушај преваре грађана. Још један, узалудан, очајнички потез политичких губитника окупљених око идеје да буду добро плаћене слуге и послушници, без обзира колико то било противно интересима Србије и њених грађана.

Зоран Ђорђевић

члан Председништва Српске напредне странке

Leave a Reply