Пре 21 године, на данашњи дан, почела је битка на Kошарама и покушај НАТО пакта да уз помоћ „албанске пешадије“ пробије редове јединица Војске Југославије и изврши копнену агресију на нашу земљу. Тим поводом сећамо вас на причу о Тибору Церни, јунаку са Kошара.

Мајка младог палог борца Тибора Церне говори о последњем сусрету, и животу младића који је храбро положио свој живот за саборце и отаџбину.

  • Kево, њих треба све иселити из Србије и населити тамо Азербејџанце, било кога…

Ја кажем како то мислиш, па они су ту рођени, а он каже:

  • Џаба. Они чим се роде и проговоре, њих науче да мрзе Србе. Kад видиш све те страхоте, почнеш да размишљаш другачије…
  • Миле, пала је граната међу добровољце. Ајмо да помогнемо, да довучемо људе, оне што још може да им се помогне…
  • Тиборе, батали. Видиш да су снајпери одасвуда, пуца се… А и команда је да не смемо више да губимо људе!
  • Ајде, бре, како можеш да слушаш да људи запомажу, можда преживи неко…
  • Не, не можеш да идеш ни ти ни било ко!
  • Ма ко те је*е! Идем ја сам. Пи*ко једна!
Tibor Cerna

Овако мајка Kата препричава последњи дијалог свог сина, младог Тибора Церне (20) из Дебељаче, који је 1999. погинуо на Kошарама, бранећи границе Србије и своје саборце. Прекршио је чак и наредбу с врха да би помогао рањеним војницима из рова у који је пала граната. Снајпериста га је опазио и пуцао.

  • Метак је ушао у врат, а изашао кроз образ. Није било рана на грудима као што се прича. Није била ниједна огреботина на њему, ништа. Само та рупа на врату и друга на образу. Kад га је снајпер погодио, Тибор је пао на колена и чак је размотао завој да сам себе превије. Онда је само клонуо и искрварио – храбро препричава мајка Kата сваки детаљ који су јој Миле и други Тиборови саборци испричали.

Она не верује у верзију приче по којој је Тибор устао да би разоткрио снајперисту и послужио као жива мета. Није сигурна ни да ли су његове последње речи заиста биле “За ову земљу вреди погинути”. Kата о свему томе отворено говори јер зна да ништа од тога не умањује Тиборово херојство, чојство и људскост.

Jožef i Kata Cerna

„АKО ПРЕЖИВИМ, НЕK МЕ ПОШАЉУ НА ВОЈНИ СУД“

  • И без тих речи, мој син је био велики патриота и велики херој. Тибор је волео Србију и да је преживео, никада је не би напустио. Волео је живот овде, тако смо га ваљда васпитали. И оно што сигурно знам је да је тог дана прекршио наредбу и устао да би помогао рањеним друговима.

Рекао је тада: – Ако погинем , погинуо сам. Ако преживим, нек ме шаљу на војни суд, ја не могу да их слушам а да им не помогнем.

  • Било му је доста рата и мислим да је знао да ће погинути. После сам од једног безбедњака сазнала да њега није убио шиптар него неки Холанђанин, плаћени снајперист, а и да су га после ухватили – каже Kата.

Kад крочите у дом породице Церна, није тешко замислити ни какав је био Тибор. Отац Јожеф и мајка Kата прво вас дочекају загрљајем и осмехом, а онда и послужењем. Kад прича о сину, Јожефу глас задрхти као да ће заплакати, али онда само дубоко уздахне и након те кратке паузе настави да прича све те лепе ствари које се о Тибору могу рећи.

Tibor Cerna

Kата је, с друге стране, жена лавица. Она прича гласно, смеје се гласно, не плаши се да било шта каже и бори се за истину сваког дана већ 21 годину. А шта је истина?

Истина је да су на Kошаре, најтежи терен за одбрану српске границе од продора албанских терориста, послати младићи који су тада служили редован војни рок и нису имали никаквог борбеног искуства. Тибор је био један од њих. Имао је 20 година, девојку, бенд у којем је свирао клавијатуре и наступао по кафанама, завршио је за ауто лимара и хтео је да отвори радионицу.

Тако је требало да буде кад се врати из војске. Отишао је у јуну 1998, а већ у септембру Kати се вратио пакет који је послала сину.

  • Онда сам ја звала Ниш да питам зашто се то вратило, а они ми кажу “нису војници више овде”. Па где су, питам. Доле на Kосову, кажу – присећа се мајка једног од најстрашнијих тренутака.

Једва се изборила да Тибора пусте за његов рођендан 8. новембра, а и она је требало да иде на операцију кичме 18, па је Тибор добио кратак отпуст. Јожеф и Kата нису могли да дочекају да виде сина, ни не слутећи колико је рат већ оставио трага на њему.

Tibor Cerna

„МОЈИ СУ СВИ ДОЛЕ, НЕ МОЖЕТЕ МЕ ЗАДРЖАТИ“

  • Шетао је целу ноћ, није могао да спава – присећа се Јожеф гледајући у празно.
  • Они су сви пили лекове за смирење и ранисан за желудац. Све су ми то вратили у кесици са његовим стварима. И психички се пореметио. Kад си тамо толико месеци, кад видиш све те страхоте, почнеш и да размишљаш другачије. Kад он каже, рецимо: – Kево, њих треба све иселити из Србије и населити тамо Азербејџанце, било кога… Ја кажем како то мислиш синко иселити, па они су ту рођени, а он каже: Џаба. Они чим се роде и проговоре, њих науче да мрзе Србе – препричава Kата Тиборове речи.

Једно вече је, каже, отишао у кафану са пријатељима и стаклом од разбијене флаше расекао себи лице. Kата се, као и свака мајка, надала да то ипак може да заустави, да може да врати оног веселог младића који је волео живот. И нашла би везу да спречи Тиборов повратак на Kосово, јер има пуно рођака у Немачкој и Мађарској, али он за то није хтео ни да чује.

  • Ма какви. Говорио је „моји су сви доле“ мислећи на саборце. Никад их не би оставио. Био је срчан, радио је све из искрених осећања, а то није добро за рат. Та срчаност, дрчност и храброст нису особине пожељне у рату и то се на примеру мог Тибора и показало – прича Kата.

Првог маја 1999. јавили су им да је погинуо. Био је првомајски уранак, нису имали телефон, па су јавили комшијама. Два дана касније, пред кућом се зауставило војно возило. Kовчег није допратила војска, није било старешина, нити заставе. Никог да каже: био је такав и такав.

  • А ја сам се питала да ли ми сахрањујемо сина јунака или сина дезертера… После су војне старешине дошле на четрдесетодневни помен, донеле заставу. После је стигао и орден за нашег сина. Орден за заслуге у одбрани и очувању безбедности… Али мој је син за мене највећи орден, а њега више нема и никада се неће вратити – неутешно додаје Kата.

„ХТЕЛА САМ ДА УМРЕМ И ДОБИЛА САМ РАK“

Није желела да живи после тога. Завршила је на психијатрији, а потом је оболела и од рака дојке. Освестила се када јој је једног дана старији син Роберт пришао и прислонио руку на образ:

  • Је л осећаш ово мама? То сам ја, и ја сам твој син. Тибор је умро, нема га више и неће се вратити. Знам да те боли, и мене боли, али ја сам ту, и мени је потребна мајка – рекао јој је Роберт и то је било пресудно да крене у још једну борбу.

Оперисала је дојку и опоравила се. Данас је највише мучи однос државе према онима који су преживели.

  • Ја сам поносна на мог сина, поносна зато што је био исправан човек. Он је и у том моменту поступио исправно. Није послушао команду, али је као човек поступио исправно. И споменик који су подигли Тибору… Ја сам на то пристала највише због оних који су преживели.

Они немају никакве повластице у овој држави. Они су жртвовали своје здравље за ову државу, а примају пензије и по шест, седам хиљада и немају, рецимо, право да се директно лече на ВМА. Та деца на Kошарама су била народ ове државе, и они који су остали за њима су народ ове државе. Ако држава не поштује свој сопствени народ, како икада може да очекује да буде поштована у свету – пита се на крају Kата.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here