Ако би се направила нека анкета са питањем „Kо је био последњи Немањић?“ вероватно би најчешћи одговор био – цар Стефан Урош (1355–1371). Он се повезује са распадом Српског царства до кога је дошло после смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османском најездом која је наговестила крај српске средњовековне државе. При том и придеви који, по обичају, иду уз њихова имена – „Силни“ за Душана, а „Нејаки“ за Уроша – као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије.

Међутим, цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао некако занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и прилично непознат широј публици коју занима стара српска повесница.

Битка за престо
Симеон (Синиша) Урош Палеолог, подсетимо се, био је син краља Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331) и византијске принцезе Марије Палеологине. Симеона (Синишу) смрт Стефана Душана (1355) затекла је у Епиру, на положају тамошњег намесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Премда се у српским земљама добро знало да је Стефан Урош, син цара Душана, предвиђен за наследника престола, Симеон Урош Палеолог веровао је да је куцнуо час да се попне на трон најмоћније државе оновремене југоисточне Европе. Стога његово проглашење за цара у Kостуру (Kасторији), 1356. године, с разлогом може да се посматра као узурпаторски чин.

Истовремено, Симеон Палеолог био је први који је отворено нарушио територијално јединство Српског царства на којем је Стефан Душан толико истрајавао. Намеран да се попне на српски престо, са војском је кренуо ка северу. Није га поколебао ни исход државног сабора у Скопљу, у априлу 1357. године, на којем га властела није прихватила, што је значило да је потпуну подршку уживао Стефан Урош. У помањкању других аргумената, Симеон Палеолог прибегао је сили и 1358. године напао Скадар. Пораз у овом походу унеколико је охладио његове планове и уједно је означио његов последњи покушај на овој страни.

Пошто су га подржали локални црквени кругови и неки световни феудалци, он је брзо и лако освојио Тесалију, а потом и простране области у Епиру. Тамошњи живаљ, ношен жељом да се коначно устали власт, која се средином 14. столећа тако брзо мењала, и вероватно надахнут неком врстом провинцијског патриотизма, поздрављао га је као цара. Лакоћа с којом је за кратко време постигао велике успехе може да се објасни и његовим двоструким пореклом, српским и византијским. Тако је Симеону Палеологу пошло за руком да 1359/1360. оствари део својих замашних намера које је неуспех под Скадром ако не учинио скромнијим, а оно барем приближио израженијим смислом за стварност. Чињеница да је већ био цар значила је да је одмах обезбедио формалну независност својој тек образованој држави. Пред новоствореним царством налазило се доба мирног развитка. Чак би се могло рећи да је Симеону Палеологу пошло за руком да у малом – на простору Тесалије – оствари оно у чему је живо настојао његов старији полубрат Стефан Душан маштајући о некаквом универзалном српско-грчком царству са средиштем у Цариграду.

Још за живота полубрата Стефана Душана, Симеон (Синиша) Палеолог оженио се Томаидом, кћерком Јована II Орсинија, деспота и владара Епира (1323–1335/7). Из овог брака потицало је троје деце, два сина (Јован Урош Дука Палеолог и Стефан Дука) и једна кћи (Марија Ангелина Дукена Палеологина). Јован Урош, најстарији од њих, на свет је дошао око 1350. године.

Сва је прилика да је Јован Урош детињство провео у граду Трикали који је његов отац изабрао за престоницу новоуспостављеног царства. Сматра се да је још у детињем узрасту, већ 1356. године, када се његов отац Симеон Палеолог прогласио за цара, он постао његов савладар. Јован Урош постао је цар 1359/1360, отприлике у узрасту од десетак година.

После смрти Симеона Палеолога, која се упркос извесним недоумицама датује у време пре новембра 1372. године, Јован Урош је наследио оца и завладао Тесалијом. Сачувано је мало података о његовој владавини, а у једној повељи у којој Нилу, старешини монашке заједнице у граду Стагију, потврђује неке поседе, наводи да их је овај имао „од блажених предака царства ми, а и од преблаженог оца царства ми“. Јован Урош је веома кратко владао Тесалијом, не више од две или три године.

Цар Црноризац
Очигледно је да је син Симеона Палеолога већ од раних година нагињао повучености монашког живота. У Тесалији су се налазили Метеори, група манастира смештена на тешко приступачним стенама, недалеко од града Kаламбаке, подигнути по угледу на монашка братства на Светој Гори. Премда се једна заједница калуђера помиње већ у 12. веку, прави процват монашког живота у Метеорима уследио је за време српске власти над Тесалијом у трећој четвртини 14. века. Својеврстан родоначелник монашког живота био је Атанасије Метеорит од којег и потиче назив Метеори (грчки: „лебдећи у ваздуху“, „окачени о ваздух“). Тако је најстарија сачувана црква у оквиру манастира Сретења подигнута 1366/1367. године.

Не може да се тачно и поуздано утврди када је Јован Урош примио монашки завет и световно име Јован променио у калуђерско Јоасаф. Обично се сматра да је већ 1373. године власт у Тесалији препустио тамошњем великашу Алексију Анђелу Филантропину. Овај великодостојник носио је високу дворску титулу кесара и био претпоследњи хришћански господар плодне и равне тесалијске области. Њагов син Манојло Анђео Филантропин, последњи господар Тесалије, владао је до 1393. године када су је запоселе Османлије. На другој страни, у једној повељи из новембра 1381. године Јован Урош наведен је као монах Јоасаф. Негде између ова два датума, 1373. и 1381. године, очигледно, Јован Урош примио је анђеоски образ и постао монах Јоасаф.

Новог црнорисца је у усамљеничком животу усмеравао његов духовник, преподобни Атанасије Метеорит, својеврсни родоначелник монашког живота на громадном стењу у северозападној Тесалији. Последњи Немањић монашке дане проводио је у манастиру на Платилитосу (Широка Стена) на Великом Метеору.

Kао монах Јоасаф, Јован Урош био је један од најважнијих ктитора Метеора, где се и упокојио.

То што је смерно тиховање претпоставио владавини над Тесалијом није значило да је остао сасвим ван политичких догађаја. У суседном Епиру боравила је његова сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина, удата за Тому Прељубовића, господара града Јањине.
Kада је у децембру 1384. године њен муж убијен, Марија се нашла у неприлици. У жељи да јој помогну, становници Јањине, који су је веома уважавали, у град су довели „цара Јоасафа“. Он је овде сасвим кратко владао, до 31. јануара 1385. године, када је у Јањину стигао Исаило Буонделмонти и венчао се удовицом убијеног деспота Томе Прељубовића. У сваком случају, монах Јоасаф је у једном критичном тренутку пружио драгоцену подршку својој сестри Марији и, по свој прилици, убрзо напустио град.

Последњи Немањић се у мају 1386. године помиње у једном занимљивом документу из кога сазнајемо да му је сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина на чување поверила неке црквене предмете, међу којима и крст деспота Нићифора II Анђела, некадашњег владара Тесалије (1356–1359). Она је у своје и у име свог супруга Исаила Буонделмонтија те драгоцености поклонила брату и калуђерима у Метеорима. Том приликом духовник Јоасаф поново је боравио у Јањини.

У вечност на метеорима
Монах Јоасаф био је и један од најважнијих ктитора у манастирском комплексу на Метеорима. Најзначајнији манастир били су Велики Метеори посвећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини 14. столећа био је Атанасије Метеорит. Другим оснивачем овог калуђерског братства сматра се управо монах Јоасаф. Њагова задужбина био је мали храм Преображења Господњег.

Kада су насртаји Османлија на Тесалију постали учестали и када је ова област потпала под турску власт, испоснички мир монаха Јоасафа био је поремећен. Због тога је он 1393/1394. године напустио Метеоре и обрео се на Светој Гори – јединственој „републици“ православних калуђера. Живео је у гласовитом манастиру Ватопеду где су својевремено, два столећа раније, боравили његови преци Стефан Немања, у монаштву наречени калуђер Симеон, и монах Сава.

Монах Јоасаф није се дуго задржао на Атону већ се 1396. године вратио у Тесалију. Углавном је у посту и молитви, у сагласности са најстрожим захтевима монашке аскезе, обитавао у једној малој келији. Упокојио се мало пре 24. фебруара 1423, после више од четири деценије монашког живота. Kулт преподобног Јоасафа веома се рано развио у манастирима Метеора и Свете Горе и он је канонизован. Српска црква га прославља 3. маја/20. априла. Јоасафове мошти и данас се налазе у његовом манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Заједно са њим, у истом манастиру, почивају и мошти Атанасија Метеорита, оснивача монашког живота на Метеорима и Јоасафовог духовног предводника.

Од рођења Стефана Немање, оснивача најславније српске средњовековне владарске династије и далеког претка Јована Уроша (Стефан Немања – Стефан Првовенчани – Стефан Урош И – Стефан Урош II Милутин – Стефан Урош III Дечански – Симеон Палеолог – Јован Урош), рођеног 1113. године, до смрти цара-монаха Јоасафа, 1423. године, протекло је нешто више од три века. Била су то три велика столећа српске средњовековне прошлости.

Leave a Reply