Према Веселину Чајкановићу, порекло сваког народа је уско повезано са неком животињом, и у одређеном смислу изједначен са њом. За Србина се тако верује да је вук, па се ова животиња узима за митског сродника и представника српског народа. Ево још једног примера где се показује колико се вук у српском народу поштовао. Наиме, у једном периоду је било забрањено убити вука. Сељак се смео бранити од њега, али није га смео убити.

То је довело до тога да су се у једном селу вукови толико намножили, да су власти били принуђени да реагују и мештанима су поделили отров да би потаманили вукове. Међутим, сви до једног, мештани села су одбили то да ураде.Оно што Србина пре свега везује за ову животињу је ћуд самог вука. Да је вук лако прилагодљив тешким условима и спољној околини, док му, са друге стране, морални карактер остаје непроменљив говори и позната српска пословица: Вук длаку мења, ал’ ћуд никако. Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом, као основним условом живота.

Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака, пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Kод вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узорка омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују, написао је Драгош Kалајић у свом роману Последњи Европљанин.

--

Leave a Reply