Учитељица је, мислећи да свештеник жели да дете нешто одрецитује, одабрала малу Радојку Гламочанин…
Његово име је значило страх и гађење. Међу Србима, Јеврејима, Ромима. Али и међу Немцима, Хрватима, па чак и међу усташама. Звали су га једноставно „Фра Сотона“. Јер то што је он урадио, може да уради само Ђаво лично.
Мирослав Филиповић, свештеник католичке цркве, припадник фрањевачког реда, најозлоглашенији је ратни злочинац на подручју бивше Југославије за време Другог светског рата.
Рођен у Јајцу 1915. године, 1938. постаје свештеник и улази у фрањевачки манастир Петрићевац у Бања Луци.
Задојен екстремним национализмом и кривом сликом религије коју је проповедао, он се 1942. придружује усташама, у чијој војсци постаје капелан.
Ово што следи је кратак преглед злочина које је овај монструм починио.
Већ на почетку је остало записано да је учествовао у покољу око 2.300 цивила у Бања Луци. Људи су убијани секирама и крамповима.
У селу Шарговцу се десио један од најужаснијих злочина у историји. Главни у овом покољу био је управо Фра Сотона.
Он је са неколико усташа ушао у локалну школу, где је затекао 52 деце, на часу.
Ушли су у једно одељење, сасвим пристојно поздравили учитељицу и децу, а Филиповић је замолио наставницу да одабере једно дете.
Пошто је лично познавала свештеника, а и у том крају је био познат, до тада ни по чему лошем, она је мислила да он жели да му дете нешто одрецитује. Одабрала је малу Радојку Гламочанин.
Дете је свештенику пришло без страха и стало испред њега. Фра Сотона је узео дете, подигао је на учитељичин сто, и наглим покретом јој је пререзао врат ножем.
- Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, и ви следите мој пут. Ја примам сав грех на своју душу, а вас ћу исповедити и решити свих греха – викао је Сотона, док је са усташама клао преосталу децу, насред часа.
Наставница је остала жива, али је због призора којем је присуствовала полудела.
Нацисти су због овога Фра Сотону послали у затвор, због „претераних злочина“. Из затвора га је извукао Вјекослав Лубурић, још један усташки монструм, и поставио га за управника логора званог Јасеновац. Овде је Фра Сотона оправдао свој језиви надимак.
Своје жртве је убијао тако што би им пререзао гркљан, а затим, док су још били живи, распорио би их преко ребара и стомака.
Једном је везао 56 Јевреја из Босне жицом, изударао их секиром и бацио их у јаму. Други пут је постројио 42 затвореника, ишао од једног до другог и све их убио метком у потиљак.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Они који су преживели причали су да је једном, насмејан, дочекао мајке са децом, које су тек стигле у логор.
Узео је од једне мајке бебу и, насмејан, почео да је баца у ваздух, играјући се са дететом.
Бацио је дете у ваздух једном, двапут, трипут, и хватао га у руке. Онда је бацио дете у ваздух 4. пут, и дочекао га на бајонет који је извадио. Жене са децом су почеле да вриште, а он је наредио да их све покољу.
На челу усташке групе, 7. фебруара 1942, у селу Раковица учествовао је у убиству 52 радника Србина, крамповима.
У селу Дракулић је, заједно са братством манастира Петрићевац, побио око 1.500 Срба.
Од свих људи у селу, преживела је само једна жена, Ленка, са своје петоро деце. Она је због овога полудела.
На једно Бадње вече са својим усташама у Јасеновцу побио је око 600 српских жена и деце, који су доведени са Kозаре.
Сведоци сведоче: Фра Сотона је имао кратку гумену цев, коју је умео да стави на рану затвореника из које је липтала крв. Ту крв је сисао, говорећи „хоћу да се напијем српске крви, хоћу да се напијем јеврејске крви!“
После рата комунисти су ухватили Филиповића и осудили га на смрт вешањем.