Јован Стојковић Бабунски
(1878 – 1920)
Од мирног сеоског учитеља до неустрашувог четничког војвојде без пораза. Човека коме је посвећена песма „спрем’те се спрем’те четници“. Много је прича а испричаћемо вам једну чисто да се наслути способност војводе Бабунског и његових четника.
Једне новембарске ноћи 1915, када је ледена ситна киша пробијала и најбољу кабаницу, хладан ветар брисао све пред собом, са прихватних положаја око Криволака и Кавадарца, са Црне реке па низ Вардар кроз Демир-Капију и Ђевђелију, повлачила се француска 122. дивизија. . Са њима је ишао и војвода Бабунски. Цео батаљон те дивизије ишао је другим путем и улогорио се скоро на врх брда ’Оџа Тепе. Када је дошла наредба за даље повлачење, командант батаљона је био пеш. мајор Бутри. Ноћ беше мркла, терен сасвим непознат… Када се у пуку сазнало за судбину заосталог француског батаљона, бугарске јединице су 10-15 километара прешле, остављајући за собом цео француски батаљон са његовим командантом и штабом.
Французи беху забринути, јер се уопште није могло помоћи залуталом батаљону. Бабунски се понуди, да са својим људима извуче батаљон из бугарске позадине. Слушајући га шта хоће да уради, Французи су га с неверицом гледали. Не, Јован Бабунски се уопште није слагао с њима, јер се до тада безброј пута раније успешно извукао као прави „Горски цар”. На своју руку узима 30-40 одабраних четника и неколико жандара, који су добро знали терен.
Мала дружина неопажено улази у бугарску позадину све до брда ’Оџа Тепе, где је на врху и даље био француски батаљон, који Бугари још нису приметили. У подножју брега био је бивак једног дела бугарске коморе, коју су четници тихо ућуткали и одатле неопажено, косином, отишли до врха да сакупе залутали француски батаљон. Истим путем су се вратили.
Све време није се чуо ниједан пуцањ, нити бомба. Само је неколико војводиних момака било лакше повређено, док су Бугари имали велики број изгинулих. Када су се сви вратили, Французи нису могли да верују, бацали су капе увис узвикујући: „Виве лес Сербес!” За овај подвиг сазнала је те ноћи целе 122. дивизије, а и Команда источне војске у Солуну.
Идућег дана у селу Мировчи крај Ђевђелије, командант ове Дивизије је пред целим стројем одликовао је Бабунског Орденом Легије части петог реда и то је било прво страно одликовање, које је један Србин примио на Солунском фронту.