ОДНОС ВАТИКАНА ПРЕМА СРБИМА ПОД ТУРЦИМА

Након пада Цариграда 1453. Турци су постепено успевали да једну за другом ставе под своју власт и све самосталне српске државе, Србију (1459) и Босну (1463), Херцеговину (1482) и Црну Гору (1499). Турци су тако већ крајем XV века завладали целим Балканом и одатле су могли да наставе продор даље у Европу, преко граница Угарске и Аустрије.

Већ почетком XVI века у Европи почињу да букте покрети реформације за одвајање западних хришћана испод власти Ватикана, па се Римска црква осетила угроженом са више страна и предузима мере за отпор и једној и другој опасности.

За организацију одбране римског схватања хришћанства и ширења папске власти над свим хришћанима, папама прискаче у помоћ Игнацио Лојола, филозоф, оснивач језуитског реда, чији је основни задатак био одбрана и ширење римокатоличке вере илити propagatio fidet.

Неколико година након оснивања, језуити почињу да оснивају тзв. колегије: Collegia Nationalia или Ponitificia, чија је основна и једина улога била да спреме способне и поуздане мисионаре за сваки народ које би потом упућивали међу њихове сународнике, у отаџбину, да им предају учење Римске цркве, шире идеје папства и уче их да буду одани и покорни папи.

Након оснивања Collegium germanicum 1552. и Collegium hungaricum 1577. Исте године основан је Collegium graecum а у Лорету, истовремено, основан је Collegium illyricum за образовање мисионара по областима Балканског полуострва словенске народности.

Међутим, нису били посебно успешни све до оснивања Congregatio de propaganda fide  (22. јуна 1622), са задатком ,,да спасава народе који су заблудјели због незнања или смртоносног гријеха, те су преобразили своју људску природу у животињску, која би их одвела најзад у огањ вјечни, спреман за ђавла и слуге његове,“ што се тврди у були папе Григорија XV.

Ови римски емисари, већином послати као калуђери, међу Србима Јадранског приморја, настојали су да на своју страну придобију тамошње Србе, православне борце против турске власти. Дешавало се да Ватикан и помогне побуњене Србе, као што је било 1593–1612, за време српског пећког патријарха Јована и херцеговачког митрополита Висариона и побуне са никшићким војводом Грданом на челу. Пошто су папе вребале сваку прилику да православним Србима наметну своју власт, представници српске цркве и народа су, код свих преговора са аустријским царевима, шпанским краљевима и италијанским кнежевима у вези са заједничким радом на ослобођењу Балкана од турске страховладе, захтевали свечано обећање да ће Србима оставити не само слободу исповедања православне вере, него и штитити српско православље и повратити им све цркве, манастире и њихова добра која су им Турци поотимали.

Тако је, нпр. 1608. године патријарх Јован са народним главарима, приликом разговора са савојским херцегом Карлом Емануелом, кад није било наде да ће добити помоћ за борбу против Османлија, обећавао кнезу да ће га Срби изабрати за свог краља и крунисати „по закону светопочивших првих српских патријарха, првога Св. Саве и брата му првовенчанога Светог краља Стефана, као и и других касније крунисаних краљева, али га моле да он ,,…учини један привилегиј свих закона и православне вере наше с клетвом, свих четири евангелија и на часноме крсту, потписано руком својом господском и такође од синова твојиех принципа, да увек буде за веру. Зато у наше стране никако нећемо ни језуита ни никога другога, који би пук наш хришћански на римски закон обраћао, зашто отле би могло бити велика скандала међу народ.“

(приметно је да се за православне говори ‘хришћани’ док се за католике говори као о нехришћанима одн. присталицама римског закона – јасно је раздвајање хришћанства и католицизма – прим.)

Кнез од Мантове одговорио је српском изасланству 1610. године обећањем да ће, кад се ослободе, свако моћи, ,,без зазора и страха, исповедати веру православну, док је црквама обећао не само да ће им сва добра који су им Турци отели вратити, већ да ће им и нова дати.“

Међутим Запад није успео (из ових или оних разлога), да створи савез западних хришћанских владара, док претенденти на српске земље међу њима нису имали искрене воље ни интереса да прискоче у помоћ Србима спремним за устанак.

Истовремено сукоби Ватикана са нарастајућим протестантизмом и слаб успех ширења папске власти на Балкану, довели су до тињајућег беса у самој Курији. Тако 20. априла 1648. један ратоборни члан Конгрегације предлаже …,, да се Босна, коју је последња босанска краљица на самрти у Риму оставила Папи, отме од Турака и преда Св. столици (НДХ је то и учинила – прим.).

Са овако разрађеном пропагандом с необичном преданошћу, кренуо је Ватикан у XVII веку у поход на Балкан, с посебним интересовањем за Босну у којој је организовао чак седамнаест мисионарских жаришта, у којима је, по извештају 1673, у пропаганди радило преко 200 фрањеваца који су једва успели да одрже паству са 30000 старих римокатоличких верника. Њихово мисионарење међу православним Србима, по записима Радослава Грујића ,,тако незнатан успех имала, да је, нпр, по извештају босанског бискупа Николе Оловића из 1675. за целе четири године једва 51 православна душа, и то већином женских ради удаје, преведено у католичку веру,“ и додаје да су већи успех босански фрањевци имали у Бугарској, где је католички бискуп Петар Злојутрић успео да преведе у католичанство 12000 јеретичких павлићана, који су живели у завади са Бугарском православном црквом.

Да би фрањевачка мисионарска акција могла да се несметано одвија у Турској уз заштиту и потпору турских власти, Пропаганда је још 1635. одобрила, да се као њени агенти на Порти и Цариграду држе два фрањевца који знају турски и арапски.

За мисионаре међу Србима Херцеговине у суседству Дубровачке републике, Пропаганда је 1627. године поставила дубровачког свештеника Ловру Векија и ,,нарочито га упозорила да покуша обраћати у католичку веру православне Србе у области Требиња, Сланог и Макарске.“

За области Боке Которске и Црне Горе постављени су за мисионаре међу Србима Шибенчанин Серафим Мизерчић и учени Трогирац Фран Леонардис.

Проф. Грујић бележи да је ,,Леонардис 1638. године, осигуравши од Пропаганде сталну плату за свештенике и калуђере, успео да привремено обрати у католичанство бокељско племе Паштровића, док је мисионар Иван/Јован Паскали из Котора 1647. успео такођер само привремено под истим материјалним условима да обрати у католичанство суседну жупу Грбаљ, када је она, испод турске власти, прешла под власт млетачку.“

Како је Леонардис био врло вешт мисионар, Курија се узда у њега да за унију с Римском црквом задобије црногорског митрополита Мардарија (Коренћанина), а преко њега и пећког патријарха Пајсија.

Његовом раду на руку су ишле и околности. Наиме, у то време живот Срба под Турцима био је толико тежак да се веће зло није могло замислити. У белешкама проф. Радослава Грујића стоји да је ,,то било доба, она претешка времена о којима су хроничари забележили да су ,,многе цркве и манастири опљачкани и попаљени, а свештенство и калуђери мучени, развлачени и поубијани; једни крајеви остали су пусти, а други изложени обести турској када се ни поља нису могла обрађивати, те је често таква глад владала да је отац чедо за хлеб продавао, и син оца, и кум кума, и брат брата. “

Леонардис сазнаје од српских калуђера и народа да су једино руски православни патријарси и цареви притицали у помоћ српским манастирима и епископским катедралама, нарочито у источним и централним српским областима и одмах долази на замисао како да мисија због које је и дошао доживи процват: упутио је калуђере и епископе у западним српским крајевима да се за помоћ, уместо руским царевима и влашким војводама, обрате римском папи. Након што је добио сагласност Пропаганде, Леонардис започиње акцију код митрополита црногорског Мардарија и његових калуђера. И привидно је успео.

„Митрополит Мардарије признао је формално папу за врховног поглавицу хришћанскке цркве и у писму од 1639. изразио је спремност да се придружи папском престолу, очекујући помоћ од тога престола, као и од престола рускога цара.“ Штавише, он у адреси свог првог писма употребљава исту титулу као и у адреси руском цару, називајући папу ,,самодршцем целог хришћанства“, као што је руски цар био “самодржац целе Русије. “

Папа је, исто као што су чинили и руски цареви, одредио и послао помоћ митрополиту Мардарију са хрисовуљом о томе, док је његовом секретару – логотету Висариону, доцнијем наследнику епископске катедре, одредио за сваке три године унапред тзв. ‘мисионарски хонорар’.

Папа Урбан VIII прима изјаве Мардаријеве с ,,великом радошћу и у врло љубазном писму настоји задобити за сједињење с Римом и пећког патријарха Пајсија Јањевца.“ Међутим, Мардарије није смео сам ни да помисли да покуша о томе разговор са патријархом, па је сам Леонардис, с препоруком Мардаријевом, отишао у Пећ и лично преговарао о унији са патријархом, коме је папа лично послао архијерејску круну и понизно писмо пуно уважавања и поштовања, да би га лакше задобио.

Међутим, стари патријарх који је био изузетно образован и одличан познавалац Римске цркве и њеног учења, папском мисионару изјављује да су, сем других… ,, знатње (сметње) за сједињење Српске цркве са Римском и римско учење о изласку Св. Духа и од сина, као и причешћивање на бесквасном хлебу.“

Зато је патријарх ово питање расправио са епископима на Синоду, па је и писмено папи саопштио главне сметње, које, по његовом уверењу, стоје на путу сједињењу.

Леонардис је послао тај спис пропаганди у Рим, али је, знајући да би исхитрена љутња и несмотреност могли да заувек угасе сваку наду за покрштавање Срба, умолио папу да са старим патријархом поступи што љубазније и опрезније, јер је он веома популаран у своме народу, па би се уз њега за Унију могли задобити, али и одбити сви Срби.

Од уније није било ништа, али је папски мисионар Леонардис за тај свој труд награђен од папе Иноћентија X тако што је 1644. постављен је за барског надбискупа како би, живећи у окружењу Срба могао што успешније да развије свој рад на придобијању Срба за унију.

Литература:

Политичко верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, Проф. Радослав Грујић
О српском имену у западнијем крајевима нашега народа, Василије Ђерић, Београд 1901.

Извор: kishad.com