Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА господина Бакира Изетбеговића било би свакако веома повољно да су, којим случајем, објективна и делатна политичка снага странке на чијем је челу и бројност и утицајност оног (претпостављеног) дела грађана БиХ који му пружа подршку сразмерни пажњи коју он у јавности често изазива својим изјавама. Али, авај, напротив!

Добија се утисак да у овој корелацији постоји растућа диспропорција и да се Изетбеговић све учесталије и нервозније оглашава, а да његове драматичне и проблематичне изјаве, после звучног одјека који тренутно произведу, политички падају у празно.

Штавише, намеће се питање: чиме се овај искусни лидер руководи кад одлучује шта ће, када и како јавно рећи? Има ли он уопште неке саветнике?

Тешко је, наиме, претпоставити да је Изетбеговићу баш свеједно хоће ли му искази бити примерени ситуацији, конзистентни, озбиљно аргументовани и, што би требало да буде најважније, политички продуктивни или ће неизбежно доприносити ерозији његовог политичког и општег угледа, а и наносити штету ствари за коју се залаже. Ипак, ова обраћања јавности заслужују критички одзив и није их могуће игнорисати, премда има мишљења да им се придаје незаслужено и непотребно много пажње.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Како искреност није главно обележје политичког дискурса, може деловати парадоксално, али Изетбеговићу је повремено својствена једна посебна врста комуникативне непосредности, па и честитости, по систему: што на уму, то на друму. Рекли бисмо чак да су овакви изливи искрености у новије време све учесталији.

Ако не доносе корист на путу остваривања циљева за које се Изетбеговић залаже, помажу да се наслути шта се све врзма по главама оних који се и даље упорно залажу за унитарну и тзв. „грађанску“ БиХ и на какву се логику и „иновативна“ средства у том демократском џихаду рачуна, у земљи и ван ње, а више ван ње…

Недавно је, у маниру праведничке љутитости и вербалне одлучности, Бакир Изетбеговић опет узбуркао босанскохерцеговачку и комшијску јавност. Прво је оштро одговорио Амбасади Руске Федерације у БиХ на упозорење да би практично зближавање БиХ са НАТО пактом Москва сматрала непријатељским чином и да би уследила адекватна реакција.

Изетбеговић је ово, у крајњој линији, коректно указивање на последице одређених конкретних потеза, осудио као мешање у унутрашње ствари, па и претњу, и достојанствено устврдио да ће БиХ и даље, упркос незадовољству Русије, наставити свој атлантски пут.

Не сећамо се да су већ рутинске јавне оцене и ставови о разним појавама у друштвеном и политичком животу БиХ, па и о појединим политичким одлукама личностима, које стижу из западних амбасада и од званичника ЕУ и САД, код лидера СДА наилазиле на такав степен осетљивости, а камоли жустре осуде због „мешања у унутрашње “ ствари.

Гостујући код Сенада Хаџифејзовића у познатој емисији „Фаце“, руски амбасадор Игор Калабухов је, уз праву лекцију у понашању карактеристично провокативном и умишљеном „вундерменшу“ беха новинарства, како га је назвао, разложно и смирено, рекло би се и доброхотно, објаснио и аргументовано образоложио да он у Сарајеву заступа гледишта и интересе Руске Федерације и да то чини онако како мисли да је једино могуће и поштено према држави своје акредитације.

Много већу пажњу од ове стреле одапете према руској амбасади привукло је Изетбеговићево излагање на сесији Асоцијације невладиних интелектуалаца „Круг 99“, о којем је на њеном порталу извештено под насловом „Унутрашње и спољне силнице у реституцији грађанског уређења БиХ“.

Занимљива је у датом контексту, и спорна, реч „реституција“. Јер, да би нешто било „реституисано“, предуслов је да је некада постојало. Да ли се, можда, мисли да је „грађанско уређење“ у БиХ било живо током комунистичко-социјалистичког, „тамновилајетског“ периода њеног срећнијег бивствовања у југословенској федерацији? Но, наслов сигурно није Изетбеговићев, већ је јамачно придонос невладиних интелектуалаца.

Оштрицу своје критике Изетбеговић је усмерио ка „механизму виталног националног интереса“, за који је рекао да, додуше, постоји још у неким државама (Северној Ирској, Северној Македонији и Белгији), али да нигде није тако ригидан и не примењује се у обиму као у БиХ. Поред тога што би компаративна анализа одговарајућих одредаба основних правних аката поменутих дражава, нарочито Белгије, показала да Изетбеговићева паушална оцена баш и не стоји, то и није најбитније.

Као да сину и идејном настављачу човека који је потписао Дејтонски споразум није јасно да у свету не постоји ниједна држава попут садашње Босне и Херцеговине, тако да су аргументи засновани на усиљеном упоређивању са било чиме у сфери међународног и уставног права беспредметни.

Изетбеговићев познати став о нелегитимности „ригидног“ механизма виталног националног интереса он у последње време не подупире уопштеним компаративним увидима, већ и (квази)лингвистичком експертизом.

Затражио је, зна се, и да му високи представник Инцко достави оригинални текст Дејтонског споразума, како би се утврдило да ли је термин „конститутивни народ“, на коме почива механизам заштите виталног националног интереса, добро преведен са енглеског језика или су, пак, три народа у БиХ њени „конституенти“, рецимо „саставнице“, а не конститутивни колективни субјекти.

Добро се сетио! После само четврт столећа.

Откуда сад одједном то језикословно просветљење?

Премда Изетбеговић, кажу, познаје енглески, можда је у овој ствари имао и неког шаптача, односно саветника, али боље би било да није, јер га је навео на танак лед, ако се није сам насанкао.

Наиме, према најауторитативнијим речницима енглеског језика, нпр. «Merriam Webster» (постоји од 1828. и стално се ажурира) лексем constituent je, као истозначан, наведен у објашњењу значења речи constitutive, а и посебно, као један од њених синонима. Превод речи constituent у правној терминологији на српском је „конститутивни“. Можда је на „босанском“ другачије?

Дакле, пуцањ у празно! Но, и без замајавања лигвистичким нечињеницама, истовремено правна и животна чињеница јесте уходано коришћење термином „конститутивни народи“, са значењем које он има у Дејтонском споразуму и у свим доцнијим правним, јавним и политичким документима повезаним са њим и, што је још важније, постојање трију народа који себе сматрају конститутивним и тако се понашају, при чему део политичке класе једнога то за свој подразумева, а жели оспорити двама осталима.

За Изетбеговића и његове истомишљенике објективна троконтитутивност и јесте највећи и непремостиви проблем, а не како је један термин преведен са енглеског на домаће језике. А преведен је, видели смо, како треба.

После оспоравања конститутивности, следи ламент над нејединством тзв. „пробошњачког“, грађанског фронта, уз изражавање жеље да се правазиђу „поделе које одузимају снагу ономе што можемо назвати неким пробосанским фронтом или програђанским“.

„Оно што можемо назвати неким“ – као да и сам Изетбеговић није баш сигуран у оформљеност „онога“, тј. иоле чврстог политичког блока којем би СДА требало да се стави на чело у борби за јединствену, грађанску државу, пошто код Хрвата и Срба, како каже, „нема продора грађанских странака“.

Као и у неким другим приликама, лидер СДА изричито тврди да СДА, за разлику од СНДС и ХДЗ, није национална, већ мултиетничка странка, те да „она настоји на своје листе стављати Србе и Хрвате, али да гласачко тијело често не одговори на начин како би то странка жељела“.

Другим речима, ми их (као) позивамо, али они неће да нам се придруже. Неће, и готово!

Дакле, СДА би интенционално била мултиетничка странка. Фактички, она то од самог настанка није, односно исто је онолико мултиетничка колико и ривалске српске и хрватске партије.

Проблем, међутим, како запажа Изетбеговић, није само у опирању Срба и Хрвата да одговоре сиренском зову СДА-овске мултиетничности , већ није лако ни са декларативно грађанским бошњачким странкама.

Изетбеговић се горко вајка да је, ради постизања било каквог договора са СДП после избора 2018, био принуђен на виђање са њеним лидером Нермином Никшићем“ по неким викендицама, као да се швалерамо политички“.

Ни од те политичке швалерације није, међутим, било веће фајде и успостављања знатнијег узајамног поверења унутар „онога што се може назвати неки“ пробосански или програђански фронт. СДП, тако, оптужује СДА за лицемерје и закулисне радње којима је осујећен избор Богића Богићевића за градоначелника Сарајева, па је ова „људска величина“ и „симбол нашег идентитета и најбоље што можемо понудити у смислу идеала“ увређено одустао од кандидатуре.

Ако је тај бивши комунистички апаратчик, који је изашао на глас искључиво закивањем једног од последњих клинова у мртвачки ковчег Југославије, одиста „најбоље што се може понудити у смислу идеала“, онда… Но, то није (премда у ширем смислу и јесте) наша тема.

Пошто се, дакле, ништа позитивно не може очекивати са српске и хрватске стране, где „нема продора грађанских странака“, пошто је унутрашњи пробосански и програђански фронт разједињен, одакле очекивати помоћ у „реституцији грађанског поретка“ него од иностраних покровитеља.?

Хоће ли се бар они одазвати?

Победа Џоа Бајдена на председничким изборима у Америци и оглашавање промуклог хора добро познатих јастребова из деведесетих, улило је наду и подигло морал оних којима је авијација НАТО савеза, логистичка подршка и дипломатска кампања великих одлучујуће помогла да наговештаје тоталног фијаска своје политике преведу бар у реми завршницу.

Овога пута није реално очекивати да авиони полете из Авијана и крстареће ракете са бродова у Средоземљу.

Хоће ли се, и како ће се у садашњим приликама одазвати стари тутори у Берлину, Бриселу и, пре свих, Вашингтону?

Изетбеговић је у оцени понашања међународног фактора (то су, ваљда, оне „спољне силнице“ из наслова) искрен, реалистичан, па и забринут. Свестан је променљиве конјунктуре у светској арени, каже да има и оваквих и онаквих, више превртљивих, а мање доследних пријатеља, па, као илустрацију, наводи речи америчког изасланика Метјуа Палмера који му је, поред осталог, рекао: „немојте очекивати да ће иза неког брда да вам дојаше америчка коњица, па да ријеши ваше проблеме“.

Ову више него јасну поруку, Изетбеговић ипак утешно релативизује: „Не знам колико је у праву. Можда ни он не зна на шта ће бити спремна нова администрација“.

Премда нико, па ни Палмер, не може знати шта ће се све збивати и којим путем ће се развој догађаја кретати, не бисмо рекли да је баш препоручљиво сувише се ослањати на непоузданост Палмерових очекивања.

У аналитичкој студији „Србија и Америка у Бајденовој ери“, коју је израдио ауторски тим из Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе, у одељку „Сви Бајденови људи“, сажети Палмеров портрет је насловљен „Вук из Вашингтона“, свакако и као реминисценција на његов роман „Вук из Сарајева“, али вероватно не само зато.

У тексту о Палмеровим својствима читамо да је „мало људи у Вашингтону који тако добро (као он) познају наш регион“, да је „један од чиновника који ће понајвише утицати на креирање и спровођење америчке политике у региону“, као и да „ретко у јавним обраћањима излази ван оквира званичне америчке политике“.

Узгред, Метју Палмер нема високо мишљење о босанскохерцеговачкој политичкој елити и сматра је непособном и невољном да испољи више иницијативности у заједничком настојању да се за БиХ изнађе прихватљиво компримисно решење.

Не верујемо да је то музика за уши оних који нису спремни да прихвате било коју „истину“, сем своје, а то објективно значи неприхватање сложене босанскохерцеговачке реалности.

О неспремности да прихвати ту сложену реалност дејтонске БиХ и принцип равноправне конститутивности трију народа који је конституишу, па су самим тим њене конституенте ( да се мало поиграмо варирањем Изетбеговићу драге терминологије!), речито сведочи његова изјава (21.03) која је и привукла највише пажње, да је „Босна и Херцеговина као држава знатно старија од Хрвата, Срба и Бошњака, као данашњих народа, па је неприхватљиво тражити решења која би се темељила искључиво на правима тих колективитета“.

Према његовом мишљењу, „унитарни и грађански модел“ једини је на којем Босна и Херцеговина као држава може да се темељи, па је одбацио захтеве да се она дефинише као сложена заједница коју чине три конститутивна народа, на чему инсистира ХДЗ БиХ.

Пред оваквом „историографском“ тврдњом остаје се без речи.

Да ли се то Изетбеговић шалио или му је опсесија унитарном БиХ до те мере сузила свест да износи овакве апсурдне бесмислице?

Наравно да је средњовековна босанска држава старија од Хрвата, Срба и Бошњака „као данашњих народа“, кад они тада као нације уопште нису постојали! Али, како од те Босне из времена“Кулина бана и добријех дана“, од пре осам векова, успоставити било какав short cut државно-правни континуитет са дејтонском БиХ и извести закључак о неминовности да се она конституише по унитарном и грађанском моделу?

Зар Изетбеговић, као савремен и реалистичан политичар, и интелектуалац, може уопште прихватити неисторичну и (закаснело) романтичарску тезу о томе да су данашњи Бошњаци заиста у непрекинутом етничком континуитету потомци „добрих Бошњана“ из периода пре османског освајања Босне?

Ево шта је о прослављању 25. годишњице „Повеље Кулина бана“ из 1189. године резигнирано написао покојни историчар и велики познавалац средњовековне босанске историје Дубравко Ловреновић:

„Обично се обиљежавање Кулинове повеље своди на обиљежавање државности БиХ. Ако тај документ промотримо у том контексту, видјећемо да, нажалост, од те државности готово нема ништа, односно да је данас БиХ разбаштињена држава, држава без унутрашњег и вањског консензуса, држава која је далеко од било каквог смисленог процеса властите европеизације. БиХ 20 и више година остаје једина земља у Европи и региону без устава – наш устав је тзв. Анекс 4 Дејтонског споразума“.

Тако збори историчар, а политичару Изетбеговићу, заробљеном у химери унитарне, по могућности муслиманске Босне, као да је главна лектира и данас „Пјесма Бошњаку“ Сафвет-бега Башагића из 1891. године, у којој овај заговорник аустроугарског, Калајевог пројекта интегралног босанства поручује:

„Знаш Бошњаче, није давно било

Свег’ ми св’јета нема петнаест љета

Кад у нашој Босни поноситој

И јуначкој земљи Херцеговој

Од Требиња то Бродскијех врата

Није било Срба ни Хрвата

А данас се кроз своје хире

Оба странца ко у своме шире

Оба су нас госта салетила

Да нам отму најсветије благо

Наше име поносно и драго.“

Изетбеговић као да би хтео да за Б(иХ) успостави некакву „необоснистичку“ доктрину „стратегијске дубине“, чије су саставнице историјска и географска дубина, а какву је за дугорочно неоосманистичко усмеравање спољне политике савремене Турске осмислио и теоријски заокружио Ахмет Давутоглу. Али, Османско царство је постојало до двадесетих година прошлог века, а Турска је велика и снажна држава са само једним конститутивним народом и преко осамдесет милиона становника. Дочим у Босни и Херцеговини није сачуван чак ни оригинал Повеље Кулина бана.

Заношење тлапњама о релевантности давно минулих појава за пројектовање практичних политичких решења данашњице и сутрашњице указује на то да је и даље на снази констатација Милорада Екмечића из већ давнее 1974. године, да је „средњовековни стећак притиснуо ум дела модерне босанске интелигенције (и то еминентно политичке интелигенције), и у хладу мраморова она понекад не разабире где је толерантна граница рационалног и политичког мита“.

Преношење босанског средњовековља у хоризонт савремене политике озбиљно је колико и одушевљење на „Косову“ новим грбом на дресовима фудбалске репрезентације ове парадржаве, на коме је упрошћено приказан тзв. „дардански лавиринт“, симбол древног народа Дарданаца или Дардана који су живели на простору римске Горње Мезије, а чији би Шаћири, Џака, Бериша и остали албански ногометаши били, ваљда, далеки потомци.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here