Када говоримо о времену кнеза Милоша Обреновића и постепеном стицању слободе и независности Србије од Турака, заборављамо да је и Српска црква такође била под страним протекторатом, те да је и за њу било потребно изборити слободу.

Да не наводимо све детаље јер би било преобимно. Укратко, Српска црква је након укидања Пећке патријаршије стављена под власт патријаршије у Истанбулу (Васељенске патријаршије). Грци из Истанбула из области Фанара су контролисали црквене прилике у већем делу српских земаља. Грци су били владике и свештеници по српским крајевима који су били под Турцима. Турци су држали световну власт а Грци духовну. Своје владичанске и свештеничке чинове Фанариоти су куповали за велике новце. Срби су их запамтили по злу, по шуровању с Турцима и небризи за духовне потребе народа. Као што су Турци убирали своје хараче, тако су и Фанариоти узимали своје.

Главна брига Фанариота је била како да се што пре обогате на рачун сиромашног народа. С обзиром да је грчки утицај преко Фанариота био јак, и често супротан народним тежњама, кнез Милош је од 1831. до 1836. предано радио на црквеној аутономији у кнежевини Србији. У то време (1832.-1834.) кнез подиже своју задужбину, цркву Светог Петра и Павла на Топчидеру. У исто време(1830.-1832.) подигнут је и митрополитов конак. Топчидерска црква и конак представљају некадашњи дворски комплекс кнеза Милоша. У конаку је 1835. израђен пројекат првог црквеног Устава модерне Србије. Кнез Милош угледајући се на Св. Саву и Немањиће истовремено устројава и државу и цркву. Топчидерска црква, митрополитов конак и летњи дворац, као дворски комплекс су били за модерну Србију оно што су у време Светог Саве били Хиландар и манастир Жича, место где је постављен темељ Српској цркви и државности.

Према народном предању кнез Милош је подигао Топчидерску цркву у знак захвалности Богу јер је избегао Карађорђев гнев и сачувао главу, након што му се супротставио на месту где је подигнут храм. Када је ступио на власт, испунио је завет и подигао цркву. Звона ове Топчидерске цркве објавила су слободу након другог хатишерифа 1830.

Кнез Милош Обреновић је радио на томе да зависност Србије од патријаршијског центра у Истанбулу буде што мања. У молби лично султану Милош је захтевао да се у кнежевини за митрополита постави искључиво Србин. Процес одвајања од Цариградске патријаршије трајао је од 1830. до 1879. Оног момента када је Србија постала потпуно независна од Турака, постала је независна и од патријаршије у Истанбулу и од Фанариота.

Стицање црквене аутономије за кнеза Милоша је било од изузетне важности. Митрополит је морао бити у довољној мери самосталан да Турци не би имали уплив преко цркве на унутрашње прилике у кнежевини.

Верске и грађанске слободе и права су упоредо и узајамно расле у кнежевини Србији. Данас, појединци желе да маргинализују верске слободе и права, истичући грађанска права на уштрб верских, што је својствено само тоталитарним друштвима.
Занимљиво је да исти ти којима сметају верска права и слободе, промовишу Фанариотима наклоњене појединце док упорно критикују српског патријарха и Српску цркву.

Наша црква као темељ народног идентитета и државности, увек је била мета непријатеља српског народа. Процес стицања верске самосталности, који је започео кнез Милош, а који је окончан тек 1920, уједињењем покрајинских православних цркава под окриље једне Српске православне цркве, наши непријатељи желе обрнути и поново ставити Српску цркву под контролу Фанариота и Истанбула.

Да нам странци одређују ко ће бити патријарх и управљају нашом црквом.

Али њихове намере су прозрене и то им неће поћи за руком! Џаба им сви пљувачки медији којима кроз континуиране кампање желе да облате СПЦ и патријарха. Џаба им сви издајници који им здушно у томе помажу. Народ у Србији је свестан значаја своје цркве а Србија је коначно стала на ноге и сама бира свој пут, а то је пут модерне европске секуларне државе са стабилним политичким руководством и духовним вођством које ће бити стуб јачања српске националне свести и светосавских вредности на којима почива више од осам векова дуга државност Србије.

Горан Весић

--

Leave a Reply