Један од највећих математичких умова свога века – Бертранд Расел је проучавајући Други закон термодинамике увидео да се свемир полако гаси, да енергија се троши, да електромагнетно поље планете Земље је све слабије и све иде ка захлађењу.
У преводу живот, наша планета и свемир су осуђени на смрт и из угла атеисте који је он био, ништа нема неког смисла.
Kада је то увидео написао је у својој књизи „Зашто нисам хришћанин“:
„Човек је производ узрока који не предвиђају циљ који ће постићи. Његово порекло, раст, љубави, веровања, наде, страхови само последица случајног спајања атома.
Да никакав страх, никакав хероизам, никаква снага мисли, осећања не могу појединца сачувати од гроба.
Сав труд векова, сва преданост, сва надахнућа, сав сјај људског генија су осуђени да ишчезну у пространој смрти сунчевог система.
Сав храм вековних достигнућа мора бити сахрањен у рушевинама васионе. Сва ова ствар, иако није изван дискусије, ипак је тако сигурна да ниједан филозоф који је одбацује не може се надати да опстане.“
Овакве идеје воде хаосу јер нема смисла имати било какву одговорност за било шта. Наш живот нема више смисла него живот бубашвабе. Свеједно је да ли си Стаљин или светац.
Или што би рекао Достојевски „ако не постоји Бог онда је све дозвољено“.
Овакав вид мишљења видимо и данас јер оно што је морални аспект за мене, можда није за тебе. Оно што је истина за мене, можда није за тебе и тако свако има право да ради ко шта хоће.
У таквом систему вредности где је морал ствар укуса ко може онда да осуди Хитлера за геноцид или лопова за крађу? Што би деца слушала родитеље?
Без Бога – концепт моралности, правде и поштења губи апсолутно значење.
А ако не можемо ни по чему да вреднујемо ствари, онда губимо осећај за вредност. И то је оно што видимо данас у друштву.
Н-Е-Д-О-С-Т-А-Т-А-K В-Р-Е-Д-Н-О-С-Т-И
Данас је вредно ако добро изгледаш физички, ако доста ствари производиш материјалних, ако имамо неку јаку „др мр“ титулу, ако имамо плату изнад просека, имамо добра кола и можемо путовати по свету.
И такав систем ствара слику оног младог, лепог, успешног као идеал. То покреће људе у трку еволуције да ће само најјачи и најспособнији опстати.
Ту нема места за ружног, хендикепираног, остарелог, истрошеног.
На овај начин правимо својеврсни духовни Аушвиц који не убија људе физички већ кроз бројеве и етикете које кажу „Ниси вредан“ јер не могу допринети онолико колико људи поремећене вредности од њих очекују.
Међутим ми видимо да је у нама један јединствен облик морала утиснут од Бога и када видимо да неко злоставља дете на улици или га туче – не гледамо статистику „да ли треба да помогнем том детету?“ већ имаш морални систем који се одмах буди и буни и жели да реагује и спречи зло.
Што би на крају рекао Сартр као атеиста „Нама је Бог потребан, и да га немамо – требало би га измислити.“