Иља Рјепин је живео на свом имању у Великој кнежевини Финској, тада у саставу Руске империје, где га је, после Октобарске револуције, затекло проглашење финске независности. Гласови о понашању бољшевика, који су стизали из Петрограда, навели су га да већ 1918. изради ово његово мало познато дело, које је тек 2007. први пут стигло у Русију

Иља Рјепин (1844—1930), један од највећих руских сликара, кључна фигура руског реализма с краја 19. века, није ни сањао да ће једна банална куповина имања у селу Kуокала, на обали Финског залива, у Великој кнежевини Финској, тада интегралном делу Руске империје, у тој мери утицати на последње деценије његовог живота.

Имање је 1899. пазарио на име своје љубавнице — Наталије Борисовне Нордман, због које је оставио супругу и четворо деце — и дао налог и упутства за градњу куће на том месту. Наталија — иначе кћи руског адмирала финског порекла Бернхарда „Бориса” Нордмана и руске властелинке Марије Арбузове, кћерке генерала Алексеја Ф. Арбузова, ветерана Наполеонских ратова — била је 19 година млађа од сликара.

У нови дом, назван „Пенати”, уселили су се 1903., и мада је она преминула 1914., Рјепин је остао у Kуокали, где је чувао сећања на „љубав свог живота”. Фебруарску револуцију 1917. дочекао је с одобравањем, али, заокупљен послом, Октобарске није био ни свестан, мада се тада налазио у самом Петрограду. Но убрзо се вратио на имање, где га је затекао 6. децембар: Финска проглашава независност!

Рјепин је остао без руског држављанства, а да ни финско није стекао; боравио је тамо с Нансеновим пасошем, попут многих других руских избеглица у Европи (та путна исправа име дугује свом идејном творцу, норвешком дипломати и поларном истраживачу Фритјофу Ведел-Јарслбергу Нансену, првом међународном „комесару” за избеглице).

Никада се није вратио у отаџбину, упркос бројним позивима Исака Бродског и Kлимента Ворошилова; с друге стране, питање је колико се и у Финској (што се тиче односа с властима) осећао добродошло, будући да је био под сталним надзором тамошње тајне полиције, која је, као и све остале у Европи, патила од „комунистофобије” (Финска се ипак граничила са СССР па их не можемо баш ни кривити).

Имовина му је национализована, док су његова најважнија дела остала у Совјетском Савезу, где су многа од њих коришћена у пропагандне сврхе као идеални примери социјалистичког реализма, док су она идеолошки проблематична једноставно игнорисана. А слика о којој је данас реч била је врхунац проблематичности, из бољшевичке перспективе.

Большевики (картина) — Википедия

Бољшевици су слику „Бољшевици”, или „Бољшевици. Црвеноармејац отима хлеб од детета”, или „Бољшевици. Војници Троцкога отимају дечаков хлеб”, у тој мери игнорисали, да се чак није ни појављивала у званичним каталозима, била је у самом СССР просто избрисана из постојања. Срећом, није била код њих, иначе би је можда збиља „избрисали” (мада вероватније само склонили у неки подрум).

Ово уље на платну, које неки упоређују с Гојом, величине 125 са 89 центиметара, настало је већ 1918., али никада није било довршено; сам Рјепин га је сматрао епохалним. На њему видимо један гадан призор, неугодну и неугледну, малтене карикатуралну сцену у којој пијани нацерени свињолики црвеноармејац, масног и црвеног огрубелог лица, од гладног детета отима векну хлеба.

Слика је инспирисана страшним причама које су тих месеци стизале из Петрограда и Русије генерално, а не нечим што је Рјепин сам својим очима видео; „На улици. Овај заплет испричао по речима очевица. Она ме је уверавала, да је лично видела ту сцену. Но изнедрио сам карикатуру стварности, и за то се извињавам”, написао је Рјепин на полеђини једне фотографије ове слике.

Тих првих година своје емиграције после Октобра (кажемо емиграције мада се мрднуо није), Рјепин је нагло променио угао свог сликарства, из антимонархистичког у антисовјетско, не променивши антидржавна стајалишта, и даље инсистирајући на томе да ће и „најблаготворнија и најкориснија идеја за човечанство, ако је влада уведе у своју земљу под присилом, брзо постати Божја казна за народ”.

Kуокала је после Зимског рата (1939—1940) постала део Совјетског Савеза, али су је Финци уз помоћ Немаца, који су опседали Лењинград, повратили у Настављеном рату (1941—1944). На крају је враћена у састав СССР, а 1948. преименована у Рјепино; тада је обновљена и кућа славног уметника, страдала у совјетском гранатирању последње ратне године. Данас се налази у саставу Санкт Петербурга.

Большевики (картина) — Википедия

Слика се пре тога нашла ван домашаја Совјета. Прво у поседу сликареве најмлађе кћери Татјане, потом по разним приватним збиркама на Западу, коначно је дошла до оперске диве Галине Вишњевскаје (1926—2012) и њеног супруга, виолончелисте Мстислава Ростроповича (1927—2007), који су 1974. избегли из СССР и наредних 30 година куповали расуте руске уметнине, мада су се у Русију вратили 1990.

После смрти Ростроповича, Вишњевскаја је више од 450 дела бројних аутора, укупне процењене вредности 12—20 милиона фунти („Бољшевици” је процењена на 300—500.000), која су се налазила у њиховим становима у Лондону и Паризу, ставила на аукцију у „Сотхебy’с”, која је требало да се одржи 18—19. септембра 2007.

Дан раније, руски олигарх Алишер Усманов откупио је читаву збирку „на велико”, како би спречио њено распарчавање и губљење руског културног наслеђа. Вишњевскаја, која је могла много боље проћи на отвореном надметању, пристала је на договор пошто су је и Усманов и Михаил Швидкој, управник руске Федералне агенције за културу, уверили да ће збирка постати државно власништво.

Неколико великих руских музеја отпочели су борбу за колекцију, пре свих Ермитаж, Државни руски и Пушкинов музеј, али је одлучено да се она у целини изложи у санктпетербуршком Kонстантиновском дворцу (данас званично: Државни комплекс „Kонгресни дворац”), који је пре тога обновљен и адаптиран за државне самите, и који је тако добио своју прву сталну поставку.

Прву изложбу је 13. маја 2008. отворио лично Владимир Путин, тада у својству председника Владе Руске Федерације. „За нови дом збирке није случајно изабран Kонстантиновски дворац. То је симбол, не само обнове града, већ и целе Русије”, рекао је том приликом, обећавши да ће збирка бити доступна свима, упркос томе што је смештена у државној резиденцији.

Усманов је раније негирао било какав утицај Путина на одлуку о куповини. „Ова збирка је отеловљење љубави према отаџбини оних који су је скупљали. Иста осећања покренула су и мене”, рекао је. То је сасвим могуће, и не би требало да будемо цинични; задужбинарство је код нас мртво, али не значи да је свуда тако. Иначе, руски медији су тад спекулисали да је на ово потрошио 72—90 милиона евра.

„Бољшевици” су данас, заједно с осталим Рјепиновим делима у овој палати, изложени у посебној сали, али повремено се излажу и другде по Руској Федерацији, у значајним културним институцијама, као што је 2017. и 2019. био случај са Третјаковском галеријом у Москви, највећим спремиштем руске ликовне уметности на свету.

Leave a Reply