Preußische Tugenden, термин који се односи на вредности које се везују за Пруску, поготово њен милитаризам и етички код пруске армије. Пруске вредности су и касније утицале на ширу немачку културу. Код нас се оне повезују са немачком ратном машинеријом из Првог и Другог светског рата, али се врло често заборавља културолошки аспект таквог друштва. Милитаризам је обликовао читаве народе, од антике до данас, од Европе, Азије до Америка.
Појам милитаризма је врло често несхваћен, због лоших намера пропагандиста и новинара који га описују као „идеологију“ константног освајања и ратовања (зарад својих себичних циљева како то знају писати цењени журналисти). Милитаризам, може се рећи, је начин организовања државе и друштва, а не пука спољна политика. Он изискује слављење ратовања, војске, ратничких подвига и уздизања идеала да ратничка каста или војска треба да влада државом.
Неке држве су постајале милитаристичке из разлога преврата односно доласка неке милитаристичке фракције на власт – хунте или неке политичке странке које гаји овакве вредности. Са друге стране постоје и државе које су милитаристичко друштво изнедриле силом прилика, на вихорима историје који су неке народе приморали да своју културу граде око ратовања. Ту се између осталог јавља и појам „ратничког народа“. Многи народи, у неким неформалним разговорима између пријатеља, често добијају епитет „ратничког“ због ратних подвига у својој прошлости. Ти народи, које и обичан човек препознаје као такве, обично су провели векове ратујући у редовима туђих војски као плаћеници, као освајачи који шире границе своје отаџбине, или као граничари на бедемима царства који су константно на удару од стране туђина и непријатеља. Тако се на грбачи једног обичног сељака изнедрила једна импресивна милитаристичка култура пред којом су царства узмицала.
Видовдан, датум који је осим верског празника за Србе битан јер представља врхунац националног митоса. Мит у овом случају се не треба сматрати као пејоратив како често знају да раде зли језици леволиберала, називајући дух Косовског боја „Косовски мит“. То и јесте мит, али у значењу да је мит основни облик идеолошког стваралаштва у једном народу. Легенде излажу доживљаје појединаца, јунака који се истичу у заједницама и који се разликују од обичног света по својим делима и карактеристикама. Мит са друге стране представља причу о целокупној судбини једног народа. Косовски мит је обликовао српско друштво од 1389. па све до данас. На њему је изграђена цела идеја српског ослобођења од туђина, било да је он био Германин или Турчин.
Судбина косовских јунака не само што је обликовала нашу националну мисао већ је и поставила стандард жртве за Отаџбину, она нас је учила да је слобода скупља од живота.
Због губитка своје државе, српски народ је био приморан да се бори за своју слободу, пет стотина година. Кроз тих пет стотина година није се родила једна ратничка класа, већ је народ постао ратнички у правом смислу те речи. Није прошла једна генерација а да се у српским крајевима јужно од Саве и Дунава није дигао бар један устанак. Иако раздвојен на два дела, наш народ је имао исту судбину у оба царства – да вечито ратује за своју слободу. Наша народна поезија описује те тренутке. Ретке су песме које не певају о неком подвигу, погибији, разрачунавању са туђином. Изродио се и још један специфичан дух, један коме би Јингер позавидео и можда и посветио своју књигу о „Шумару“ српским хајдуцима, ускоцима а потом и четницима. Шума је постала идеал слободе, у њој се није крио Робин Худ или нека друга личност којој су приписивани подвизи. У њој се крио гневни сељак који је правду узео у своје руке поставши осветник.
Многе су војске тутњале српским крајевима, и многи су ратни вихори продували нашим земљама а није било ни једног у коме Срби нису активно учествовали. Дух ратништва који је стасавао вековима је засигурно био један од разлога за велике успехе устаничке војске током Првог и Другог српског устанка. Док су други балкански народи своју слободу освајали уз помоћ странаца, Срби су готово сами извојевали своју слободу. Мислим да би пруски генерали позавидели једном Карађорђу због војске какву је имао. Иако нису били одевени у скупе униформе какве су носиле војске тог времена, српски устаници су разбијали редове војске једног царства.
Са обновом своје државе српски народ је коначно и добио своју професионалну војску. Та војска није додуше мењала своје рухо и суштински је била општенародна. О милитаризму међу Србима говоре и обичаји испраћаја мушке деце у војску, односно велика славља, затим сама народна ношња чији је део постала војничка капа шајкача. Србија је имала армију коју је чинио цео народ а тај народ је био вешт у једној професији, у војевању. Не заборавимо да се хајдучки дух у Срба никада није гасио, већ је мењао свој облик поставши четнички покрет. Четници су само наставак хајдучке и ускочке традиције која је красила српски народ. Ови добровољци, носиоци црних барјака, били су пре свега обични људи који су хитали у шуму како би ослобађали своје крајеве, било од турске власти, арбанашких банди или бугарске егзархије. Српски народ је још једном оправдао своје ратничко име у Балканским ратовима а затим и у Великом рату. И у Другом светском рату је то такође очигледно, иако не на фронту, Срби настављају да се боре, било против окупатора или комуниста, у својим четничким одредима или као припадници СДК и СДС. Напослетку, ту су и ратови 90их, када се још једном испоставило да Срби, упркос дуготрајној комунистичкој окупацији, и даље чувају пламен ратништва у свом срцу борећи се често против многоструко бројнијег непријатеља.
Са Пруском смо почели текст, па би ваљало и да се појасни зашто. Прусија је имала најпознатију милитаристичку културу у Европи. Пруске вредности одржале су се у Немачкој све до Другог светског рата после ког је Немачка била подвргнута денацификацији и тоталном понижењу. Савезници су у Немачкој, као сили, видели претњу по своје интересе а извор њене војничке снаге и националног духа видели су у пруском милитаризму. Прусија више ни не постоји као административни појам захваљујући томе. Источна Немачка се у војном смислу још и некако опирала овом културном растурању настављајући војничке традиције немачке војске. Међутим, сваки знак прусијанизма нестаје падом Берлинског зида и стапањем војске Немачке демократске републике са Бундесвером Западне Немачке.
На самом крају двадесетог века Србија је претрпела велике поразе. Србија је доживела пораз и понижење у Другом светском рату, односно доласком комунизма захваљујући коме је изгубила Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, па и Космет и Војводину који су, иако аутономне покрајине, малтене имале статус република. Комунистички режим је вешто покушао да се обрачуна са српским ратничким духом заменивши га за некакав „југословенски“ који је заправо прожет партизанском митоманијом. Ипак, српски милитаризам поново је угледао светлост дана када су избили ратови у Хрватској, Босни и Херцеговини, а затим и на Космету. Окружени, опкољени са свих страна, одолевали смо, борећи се да поново успоставимо оне границе о којима смо увек сањали – границе природне, националне Србије, Србије свих Срба. Иронија је велика, Србија је почела да дели судбину свог некадашњег непријатеља, Немачке. Понижена, побеђена на свирепе политичке начине, Србија се суочава са истим третманом као што је Немачка имала после Другог светског рата. Демилитаризација, изругивање војсци, условљавање хапшењем сопствених јунака, настављањем политике комуниста који су решили да српску историју подреде југо-комунистичкој, наметање колективне кривице… све је ово део једног истог шаблона који служу да се осакати једна нација, да јој се одруби глава те да се она пусти да обезглављена лута.
Хунта се вратити мора, милитаристичко друштво је неопходно како би се осигурао опстанак српске државе и српског народа. Не власт некаквих војних лица или генерала, већ власт одважних, власт оних који су спремни на вечиту борбу и који ће, као и некада, предводити нацију у неизвесну будућност. Власт српског сељака, аристократе духа, власт човека без компромиса, власт инаџије, дрзника и бунтовника.
