Родољубиво и патриотски оријентисани грађани Србије су у протеклих месец дана на Јутјубу могли да буду обрадовани са три спота и три песме са изразито националном тематиком, што може на први поглед деловати као неповезаност и случајност, али на дуже стазе може представљати поновно афирмисање и враћање српства у масовну, популарну културу у Србији.
Најпре је велику пажњу изазвала песма „Не дам“ коју изводи Милица Досковић, по тексту Горана Витићa. Спот је тако урађен да испред цркве стоје људи са иконама у рукама заједно са извођачем песме и пратећим свирачима, што у великој мери подсећа на готово библијске сцене које смо имали прилике да гледамо у Црној Гори у оквиру „литијске револуције“ током неколико месеци ове године.
Музички тренд
И као у Црној Гори, где је основно гесло „демонстраната“ било „Не дамо светиње“, тако и ова песма још из наслова јасно говори да је реч о одбијању да се неком другом (пре)да нешто што је наше. И кроз целу песму, свака строфа почиње са те две моћне и пркосне речи, које можда најбоље дефинишу сву трагичност и херојство српског постојања, опстајања и преживљавања, те проживљавања свакојаких невоља, патњи и мука само да бисмо могли да будемо то што јесмо – Срби.
Друга песма, дуго најављивана и очекивана, јесте обрада познате народне песме са Косова и Метохије – „Ја сам момче са Косова“, коју је у оригиналу отпевао Светомир Илић Сики 1988. године, када су страдања Срба на том простору била доста већа него данас, када нисмо имали (као и сад) фактичку, политичку и сваку другу контролу над тим делом наше земље.
Оживљавање ове популарне песме данас, уз одличну трубачку „асистенцију“ чувеног Дејана Петровића и његовог „Биг бенда“, те врхунске кадрове на којима „главни јунак“ (и сам пореклом са КиМ) Милан Васић, на коњу обилази нашу свету земљу, јесте својеврсно „не дам“ када је у питању свако двоумљење или компромисерство по питању „коначног решавања“ косовско-метохијског питања. Неодустајање, непосустајање и непристајање на капитулацију и пораз. Као што је рекао свештеник Милутин Попадић у својој песми, опраштајући се од митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића: „Косово ће издат’ само кукавица.“
И последње српско музичко „не дам“ дошло је од стране аутора који је и раније показивао афинитете ка патриотизму и родољубљу иако долази из окружења у коме то није тако чест и пожељан случај. Реч је о младом певачу Урошу Живковићу. Интересантно је да Урош на својим наступима често пева раније поменуту песму „Ја сам момче са Косова“, и стога његово помињање овде не чуди, али ипак долази као пријатно изненађење.
У крајње некомерцијалном тону и маниру, песма „Лазарица“ спаја традиционалне звуке српске изворне музике и одређене „модерне“ примесе, а ситне мањкавости и наивности у споту су апсолутно надомешћене одличним текстом и једнако добром интерпретацијом. Текст обилује мотивима заветне мисли, непристајања на предају, отпора инвазији и очувања онога што је највредније те спремности да се за то положи и живот. Та свест и та мисао је обликовала српску нацију и послужила као основа за стварање српског националног идентитета у периоду буђења и настајања модерне српске нације, неколико векова после Боја на Косову пољу 1389. године.
Такође, прве речи у рефрену су „не дам“, чиме се и ова песма придружује претходним двема у слању јасне и недвосмислене поруке. Изненађење је утолико веће што ова песма има можда и највећу могућност да потенцијално „охрабри“ остале певаче да се макар у једној песми посвете националној тематици, чиме би се (у Црној Гори) започет тренд „укључивања“ српства и српских мотива у популарну, свакодневну, „мејнстрим“ културу наставио и проширио даље. Камо среће да тако и буде.
Како је све почело
Наравно, да није било буђења народа у Црној Гори не би дошло ни до „преливања“ те „литијске револуције“ у Србију, најпре кроз изразе подршке браћи у Црној Гори у одбрани наших, српских светиња, а потом и као трајније задржавање распламсалих родољубивих осећања са могућношћу њиховог даљег разгоревања током времена. Као што је општепознато, веома битан аспект сваког протеста је симболички, тј. симболи који се на њему користе и истичу у први план.
У том смислу, за нашу причу су значајна два догађаја из Црне Горе, који су потврдили значај поп културе и мас-медија у остваривању зацртаног политичког (или другог) циља: крајем јануара је започета „тробојка револуција“ илити „графитна револуција“ због два догађаја који су револтирајуће деловали на учеснике литија.
Наиме, први догађај је био када је група младића у подгоричком насељу Доња Горица осликала тробојку налик оној која је била државна застава Краљевине Црне Горе и генерално државна застава до 12. јула 2004. године, када је замењена данашњом црвеном. Власти су у овоме виделе „великосрпску“ провокацију и стога су графит са тробојком прекречили у бело, али су се младићи већ сутрадан вратили и обновили га.
Након што се графит-тробојка појавио и на зиду у подгоричком насељу Златица, који је прекречен и који су од тада „чували“ службеници МУП-а, започело је масовно цртање тробојки и осталих симбола из историје Црне Горе. Своју „маскоту“ литије су добиле неколико дана касније када је објављена вест да је против Раде Вишњић, учитељице у ОШ „Југославија“ у Бару, покренут дисциплински поступак зато што су деца на њеном часу цртала тробојке уз додатак фигуре Великог Штрумпфа из дечијег цртаног филма „Штрумпфови“.
Када се прочуло за ову вест, Велики Штрумпф се почео осликавати уз тробојке на многим зидовима и постао је својеврсни поп-културни феномен и симбол отпора црногорским властима и њиховој репресији против учесника литија. Ово се надовезало на од раније постојећу велику заинтересованост јавности у Србији и уопштено Срба (нарочито на интернету и друштвеним мрежама) те својеврсну „кампању“ коју су водиле симултано и готово синхронизовано бројне мим-странице, познате личности из разних сфера јавног живота, одређени црквени великодостојници и други, чиме се још једанпут показало да „србовање“ не мора бити одбојан и ретроградан аспект јавног деловања у модерном свету, напротив.
Највећа „жива“ рефлексија „тробојка револуције“ у Србији јесте, као и у Црној Гори, цртање исте по бројним зидовима уз пратеће графите подршке. Дух је пуштен из боце и више се није могао вратити назад. Од онда, па све до данас, патриотски талас на крилима (а кога другог) наше мајке, светосавске цркве, није стао, већ напротив – све више напредује и узима маха, што ове три песме на Јутјубу, између осталог, потврђују.
Jерменски пример и поука
Рат у Нагорно-Карабаху који се завршио (или макар привремено зауставио) потписивањем примирја 11. новембра, после месец и по дана борбених дејстава, показао је велику солидарност и подршку јерменске дијаспоре из читавог света за праведну борбу њиховог народа у одбрани вековних огњишта у Арцаху (како они називају тај простор). Оно што је нарочито интересантно јесте начин на који су познате личности јерменског порекла искористиле свој утицај како би помогли ратне напоре кроз неизоставни део сваког рата – пропаганду.
Тако је Ким Карадашијан, увек активна по „јерменском питању“, одмах по избијању борбених дејстава почела са редовним објавама на својим профилима на друштвеним мрежама, чиме је милионима људи пренела поруку о томе шта се дешава и где, о чему вероватно већина њених пратилаца пре тога нису знали ништа. То је један начин да популарне личности из „мејнстрим културе“ помогну одређене напоре и борбу својих националних заједница, односно да користећи своју популарност пренесу одређену поруку до својих „фанова“.
Други начин је директно стварање садржаја којима се акцентује актуелни проблем и јасно даје одговор на питање ко/шта/против кога/чега. То је урадио један од најпознатијих рок бендова данашњице, System of a Down, такође одраније познат по свом јерменском национализму (иако живе и стварају у САД), па су тако за потребе ратне пропаганде у овом последњем јерменско-азербејџанском одмеравању снага „избацили“ две нове песме „Заштити земљу“ („Protect The Land“) и „Геноцидни хуманоиди“ („Genocidal Humanoidz“), где су за прву снимили и пратећи спот са кадровима са лица места који укључују снимке јерменских војника и цивила са овог, ратом захваћеног простора.
Међутим, несрећни крај (како за сада ствари стоје) овог сукоба по јерменску страну јасно указују на то да пропаганда и популарна култура, те носиоци исте (макар били и на светском нивоу) нису довољни пред голом силом те да могу имати ефекта само у заокруженом систему у ком су сви оријентисани на заједнички циљ. Шта је и ко је заказа(л)о у случају Јермена овога пута, време ће показати…
Добро је видети како се српство све више „пробија“ (враћа) у нашу свакодневицу, па тако и у популарну (мејнстрим) културу, јер то и јесте место где припада. Наравно, требало би повести рачуна да се не сроза у естетском, вредносном и квалитативном смислу, у складу са данас преовлађујућом културном матрицом и свакодневицом.
Физичком ослобођењу увек претходи духовно, а слободног духа нема и не може бити без аутентичне националне културе (како високе, тако и масовне) једног народа, те удружених напора свих његових припадника ка истом великом циљу, који год он у датом моменту био.
