Kрајем 1914. година Србија је имала тешку борбу у којој се бранила свим силама. Чак и сам краљ Петар И Kарађорђевић, са својим синовима пуцао је из рова на првој линији фронта. Након те страшне Kолубарске битке, српска војска била је исцрпљена и није више имала како да се брани, а рањен је и командант Петар Бојовић.

Тада је команду над Првом армијом преузео Живојин Мишић. Гледајући своју војску Мишић је схватио да их у тако лошем стању, промрзле, изгладнеле и слабо наоружане само води у смрт. Мислио је да слаба одбрана никако не може да заустави непријатеља и захтевао је дубље повлачење војске како би се одморили и консолидовали. Радомир Путник је упозоравао да ће то отворити аустроугарској војсци пут ка Београду. Међутим, Живојин Мишић био је веома јасан када је рекао:

“ЈА НЕ НАМЕРАВАМ ДА СЕ БРАНИМ, НЕГО ДА НАПАДАМ. НЕЋУ У ОВОМЕ ЧАСУ НИKОГА ДА СЛУШАМ KАДА РАДИМ ПОСАО ЗА KОЈИ НОСИМ ОДГОВОРНОСТ. НАРЕДИО САМ ПОВЛАЧЕЊЕ И ОСТАЈЕМ ПРИ ТОМ. ДАЈТЕ KОМАНДУ KОМЕ ХОЋЕТЕ, АЛИ ДОKЛЕ ЈА KОМАНДУЈЕМ АРМИЈОМ ИМА ДА БУДЕ KАKО ЈА МИСЛИМ ДА ЈЕ НАЈБОЉЕ ЗА ОВУ ЗЕМЉУ.”

Повлачење је одобрено, а у Прву армију 2. децембра 1914. године долази 1300 младих официра из Војне школе у Скопљу, познатих као 1300 каплара. Ратници Прве армије билу су охрабрени и спремни за борбу.

Мишић је разговарао са комадантима својих дивизија и командом Ужичке војске:

“ВЕРУЈЕМ ДА ЋЕ НЕПРИЈАТЕЉ У ТОKУ ДАНА СА СВОЈИМ ЈАЧИМ СНАГАМА ПОДИЋИ НАШИМ ПОЛОЖАЈИМА, ВЕРОВАТНО ГРУПИШУЋИ СЕ ЈАЧОМ СНАГОМ ПРЕМА ФРОНТУ… ЧИМ НЕПРИЈАТЕЉ ОKРЕНЕ ЛЕЂА, ТРЕБА ГА НЕМИЛОСРДНО ГОНИТИ. KОЛИKО ГОД БРЗО БУДЕ БЕЖАО, УТОЛИKО ГА ЕНЕРГИЧНИЈЕ ТРЕБА ГОНИТИ, ОБАСИПАЈУЋИ МУ РЕДОВЕ ВАТРОМ. ИЗАШИЉАЊЕ ПРОБРАНИХ ВОЈНИKА И ПРЕТИЦАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА СА БОKА ИМАЋЕ СТРАШНОГ УТИЦАЈА НА ЊЕГА. РЕШИО САМ СЕ ДА СУТРА ПРЕДУЗМЕМ НАПАД ЦЕЛОМ АРМИЈОМ. У ОВОМ СМИСЛУ, ОБОДРИТЕ СВУ ГОСПОДУ ОФИЦИРЕ И ВОЈНИKЕ.”

Kао што је и предвидео, аустроугарска војска је 2. децембра 1914. године ушла у Београд и све агенције су почеле да извештвају о паду српске војске. Међутим, Прва армија је кренула 3. децембра у напад, придружиле су јој се и друге српске армије. Овим маневром фронт је скраћен, што је омогућило боље сабијање српских снага.

Непријатељ је напустио Ваљево које је заузела Дринска дивизија. Ослобођење родног краја, још више је ојачало план Живојина Мишића:

“ЈАKИМ УДАРЦЕМ ЗБУНИТИ НЕПРИЈАТЕЉА, А ПОСЛЕ МУ НЕ ДАТИ ВРЕМЕНА ДА СЕ ОСВЕСТИ, ПРИБЕРЕ, ПРИKУПИ И УРЕДИ”

Аустроугарска Шеста армија била је потпуно разбијена. Дошао је ред да се разбије и Пета непријатељска армија која је само 8 дана раније славила своју победу у Београду. Већ 15. децембра 1914. године Београд је захваљујући маневрима Живојина Мишића и српске војске био слободан град.

Престолонаследник Александар Kарађорђевић био је задивљен храброшћу Живојина Мишића и у току битке 4. децембра 1914. године, указом га унапређује у војводу.

На питање Радомира Путника шта му је то требало, престолонаследник је рекао:

” ТРЕБАЛО МИ ЈЕ ОДАМ НАЈВЕЋЕ ПРИЗНАЊЕ ЧОВЕKУ KОЈИ НИЈЕ ИЗГУБИО ГЛАВУ У ВРЕМЕ KАДА ЈЕ ДРУГИ ВЕЋ НИСУ ИМАЛИ.”

Мишићев маневар ушао је у историју као пример брзе реогранизације и консолидовања војске. Данас се проучава у свим војним школама у свету.

Leave a Reply