Пре 107 година, почела је највећа битка коју је српска војска водила у Првом светском рату -Kолубарска битка. Вођена је на фронту од преко 200 км на простору долине реке Kолубаре, обронцима планине Сувобор и обронцима планине Маљен.
Битка је завршена 15. децембра победом српске војске над аустроугарским трупама под командом генерала Поћорека који је био присиљен да се повуче из Србије.
Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Kраљевине Србије.
После победе српске војске у Kолубарској бици на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. По окончању битке долази до спорадичне епидемије тифуса која ће добити велике размере почетком 1915.
Изузетне заслуге за победу у бици, у којој је заробљено око 43.000 аустроугарских војника, имао је генерал Живојин Мишић који је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Поћорек је непосредно после завршетка Kолубарске битке замолио Врховну команду да га разреши активне службе. Та молба је прихваћена. Према речима једног официра Поћореку је предложено да изврши самоубиство на шта је он наводно одговорио: „Хоћу. Убићу се, али ћу се убити тек када ма који други аустријски генерал победи српску војску“.
Kолубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Kраљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени.