Мало људи зна да је „вожд“ заправо реч оригиналног српског порекла. Овај термин, непреводив на данашњи језик, први је употребио Стефан Првовенчани и то у житију светога Симеона, дакле још почетком 13. века!

Такође, иако ову титулу данас већина везује искључиво за Kарађорђа, први вожд Србије био је Свети Сава! Он је носио титулу „вожд отачаства на благоверје“.

Само значење речи данас је непреводиво на српски језик. „Вожд“ није исто што и „вођа“, пре свега зато што вожд увек има само позитивно значење.

Реч је свакако о титули предводника народа, али она има и много дубље значење. Вожд је онај ко води народ било у духовном, било у овоземаљском, физичком смислу, онај на кога се угледају и ко служи као узор у сваком аспекту живота.

Тако се у неким црквеним списима као као „вожд“ помиње и Мојсије, па и сам Исус Христ. Осим овог, појављује се и титула „вожд отачаства“, а њу су носили краљеви Милутин и Стефан Дечански, као и цар Душан. Након најезде Турака, вожд је још био и Стефан Лазаревић.

Ипак, у новијој историји, титула је означавала владарско звање које обједињује војну и цивилну власт и управо тако стижемо до „најпознатијег српског вожда“ – Kарађорђа Петровића. Он се од 1804. до 1808. потписивао као командант, од 1808. до 1811. као предводитељ, и на крају као вожд од 1811. године.

Након њега, покушано је и да се титула вожда припише Милошу Обреновићу и она се помиње уз његово име у једном летопису из 1815. године. Ипак, било да се у народну једноставно „није примила“ или ју је Милош својевољно ускоро одбацио када се прогласио за кнеза, након Kарађорђа Срби више нису имали вождове…само мање или више успешне вође.

--

Leave a Reply