Министар Зоран Ђорђевић написао је колумну ексклузивно за Републику чија је централна тема српска опозиција и њени јефтини покушају да себе прикажу као жртву.

Kада опозиција, а пре свега интересне групе око Ђиласа, Јеремића, Обрадовића, Трифуновића… желе да се у јавности наметну као алтернатива, а без програма, идеја и било каквог плана, то се обично заврши тако да медији које поседују и које богато награђују да их промовишу, у јавности сервирају слику Србије која увек и по правилу некако изгледа овако:

„У Републици Србији на власти је недемократски, аутократски, нелегалан и нелегитиман режим, утемељен на култу личности и диктаторској владавини једног човека, Александра Вучића. Режим чије су основне одлике непотизам, корупција, некомпетентност кадрова, гушење слободних и професионалних медија, негирање и кршење људских права и слобода, претње, уцене, лаж и обмана, страховлада, ерозија јавног морала, поремећен систем свих вредности, приватизовање и стално урушавање свих институција, злоупотреба јавних функција и овлашћења, непостојање друштвеног (нити било којег другог, на било ком нивоу, нити на било коју тему) истинског и квалитетног дијалога, неравноправност и нетолеранција, пораст утицаја екстремистички настројених појединаца и организација, кршење закона и Устава, отворена и прикривена издаја државних и националних интереса од стране носилаца највиших државних функција…“

И, још много тога. И, тако сваког дана. О томе се пише и говори, јавно, гласно, и на улици и у многим медијима за које иста та опозиција каже, гле ироније, да је није слободна. Руковођени искључиво личним интересима, многи од тих тзв. бораца за демократију и праведно друштво, упорно понављају све те неистине и лажи, верујући у стари, у пракси већ испробани и доказани рецепт – да хиљаду пута изговорена лажа на крају постане истина у свести онога ко ту и такву лаж слуша.

Чине то свакодневно, бучно, на перфидне и мање перфидне начине, у јавним обраћањима, гостовањима у телевизијским и радио емисијама, колумнама, књигама, разним памфлетима и плаћеним интервјуима, користећи при том, неретко, речник недостојан и друмске механе, а камоли јавног медијског простора и говорница, чак и државних институција.

Много тога, на много места, сваког дана.

То што изговарају, додуше, некако није баш у сагласности са оним што се тврди – „да слобода медија не постоји, да се гуше медијске слободе, да се новинарима прети, да се новинари прогањају, да им је угрожена егзистенција и лична безбедност, да нема „независних“ и слободних новинара и медијских кућа, да се ограничавају људска права и слободе, да се врши константна репресија над онима који износе свој став и мишљење, које је у супротности са ставом власти…“

Али, тим горе по чињенице, како то неко давно рече, тим горе по истину – лако доступну и проверљиву свима који хоће да је виде.

Сваком оном ко жели, неострашћено и објективно, незаслепљен личном мржњом према Александру Вучићу и неоптерећен завишћу због успеха које Председник Републике у име и за просперитет Србије постиже – више је него очигледно шта је истина о истини. Тој њиховој истини. Kао и о оној другој истини, објективној, стварној и реалној.

Јер, да је стварно тако, да је „у Србији заиста на делу диктатура и узурпација власти“, тако како се – јавно, слободно и без консеквенци – тврди од тих, малобројних, а врло гласних, противника легално и легитимно изабране власти и, мора се додати, противника нарочито једног човека, Александра Вучића – зар би било могуће то понављати свакодневно, у многим медијима, које управо ти малобројни појединци финансирају и контролишу, или на протесним окупљањима (малобројним по броју учесника који подржавају политичке ставове организатора), или на демонстрацијама због свега и свачега, које нико не забрањује, нити спречава и на којима полиција реагује тек када се ти – „мирни грађански протести“ – претворе у рушилачки поход, а полицајцима буде живот угрожен, иако се и то, у тим медијима који не постоје (али ипак некако, и тако непостојећи, из дана у дан, фабрикују и објављују изнова исте лажи, називајући их објективним и тачним информацијама), одмах прогласи за прекомерну употребу силе и послужи као додатни доказ да је „Србија земља у којој влада диктатура“.

Праве се паралеле са нацистичким режимом, Александар Вучић се пореди (не само у вербалној форми) са Хитлером, или се пак (вероватно у складу са личним психолошким пројекцијама тог тамо неког „борца против тираније“, који се „храбро жртвује“ зарад општег добра) траже и вештачки проналазе и измишљају назови сличности са Стаљиновом страховладом.

Само је питање дана када ћемо, од медија (који не постоје!) – којима се „не дозвољава и брани да раде свој посао“, бити обавештени (али, како, кад – не постоје, нити смеју, нити могу, да раде!?) – о логорима за политичке и све друге неистомишљенике и противнике.

Појавиће се, такође, само је питање дана, тушта и тма независних, слободоумних и „истини посвећених“ интелектуалаца, аналитичара, звучних титула и звања, „којима је угрожена лична безбедност и егзистенција“ (мора се, поред редовних плата и других примања, најчешће пристиглих из буџета те недемократске Србије, обезбедити још нека синекура, понајбоље из иностранства, девизна) – који ће управо преко тих (непостојећих) медија сведочити како су и сами били у тим истим (постојећим само у њиховим, мржњом, завишћу и лажима, испуњеним главама) логорима, у које их је, поименце, лично слао Александар Вучић.

Они су, забога, жртва. Демократија је угрожена. Људска права и слободе не постоје. Истина је жртва. Правда је жртва. Слобода је жртва. Слобода, за коју они, слободно, слободни, јавно, сведоче – да је нема!
И, заиста је тако: Истина јесте жртва. А истина гласи да је жртва заправо Александар Вучић! И он, лично, и његов брат, и његови отац и мајка, цела његова породица – и Данило, и Милица, чак и мали Вукан, и он је жртва те, њихове, на њихов начин схваћене и интерпретиране, истине.
Јесте, и правда је жртва. И слобода је жртва, тачно је и то. Али, правда за Александра Вучића. И слобода – за њега. Праведно је да и он има слободу да на свакодневне лажи, увреде, клевете, псовке и претње – одговори. Да истином брани, и одбрани, себе. И своју породицу.

Јер – и слобода, и правда, и истина јесу то заиста, ако су за сваког. Да постоје саме за себе, саме по себи, као објективна датост, независне од тога ко их, зашто их, и како износи и тумачи. А ако их тако третирамо – онда су и правда, и истина, и слобода – на страни Александра Вучића.

--

Leave a Reply