„Србија мора умрети!“, узвикивао је политички Беч након сарајевског атентата убрзавајући припреме за рат у коме ће ову крилатицу спровести у дело и тако коначно решити српско питање. Обратити пажњу на „коначност“ решења. Ратни циљ Аустроугарске није била победа над Kраљевином Србијом и њена евентуална окупација. Ратни циљ био је нестанак Србије.
Израз вам је познат из нешто касније историје али није толико недаван, кружио је бечким канцеларијама још почетком прошлог века. Нити су нацистички концентрациони логори специфично нацистички изум (за разлику од оних за истребљење) – Аустријанци су их имали за Србе већ у Првом светском рату.
Идеологија о сатирању Србије да би била оправдана морала је бити поткрепљена пропагандом која би легализовала злостављање и убијање Срба који су од тренутка васпостављања државотворности били сметња интересима крупних геополитичких играча на Балкану. Већ у време самих ослободилачких ратова против Турака када је Британској империји у интересу био опстанак турске царевине, енглески извештачи говорили су о језивим српским злочинима против недужног турског становништва. Заиста мораш бити енглески циничан да би говорио о језивим злочинима против некога ко те вековима набијао на колац и одводио ти децу као порез.
Антисрбизам је еволуирао у нове облике нетрпељивости услед настојања тек ослобођених Срба да доврше свој државотворни процес који је подразумевао ирендитистички карактер српског национализма. Ту на сцену ступају Аустријанци и Мађари потпомогнути подгузним мувама Kрватима, са својим пројектима, вероватно првим модерним покушајима социјалног инжењеринга у историји, креирања бошњачке нације и албанске државе. Не заостају ни Бугари чија је нетрпељивост према Србима из времена Бугарске егзархије временом еволуирала у отворену србофобију и антисрбизам. Нацистима антисрбизам долази као природна ствар која се савршено уклапа у доктринарни антиславизам с изразито расистичким обележјима упереним против државотворних словенских народа као што су Руси, Срби, у извесној мери Чеси и Пољаци. То уједно објашњава и како су упркос антиславистичким расним теоријама поједини словенски народи, као Хрвати и Украјинци, били здушни нацистички помагачи. На мети су они који би да су слободни.
„Србија мора умрети“ има, дакле, веома дугу традицију која се протеже све до данашњих дана. То је појава позната под многим називима и варијацијама, од којих је Велика Србија свакако најпознатији политички коректан израз за незауздану србомржњу. Не кажемо више антисемитизам већ антиционизам, тај рад. Не кажемо више ни „Србија мора умрети“ већ „Велика Србија“.
Слично нацистичкој мрачној фантазији о „светској јеврејској завери“ и Велика Србија је усташко-шиптарска фантазија распаљена из Беча а чији је циљ делигитимизација иначе савршено ЛЕГИТИМНИХ СРПСKИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА, наиме слободна и независна српска држава.
Босна је и данас, баш као и пре више од сто година када је Аустрија узвикивала да Србија мора умрети, савршено легитиман српски национални интерес. Босна је и данас, као и пре сто година, српска земља. И Република Српска има свако могуће право, од које би оно морално, имајући у виду историју региона, морало бити на врху лествице, на сједињење с матицом Србијом. Е, ту ступа Велика Србија, лозинка за почетак геноцида над Србима, ниског интензитета (шиканирањем, покатоличавањем, обесправљивањем) у мирнодопским, и високог интензитета (масовним клањем и прогоном) у ратним условима. Јер, чак и кад би била потпуно уједињења, са свим својим етничким и историјским просторима, Србија не би била велика, била би тек Србија. Велика Србија је димна завеса за клерофашистичку Велику Kрватску на простору који никада, ни етнички ни историјски није био крватски с једне стране, и исто тако фашистичку, само с префиксом исламо, Велику Албанију с друге стране, такође на простору који ни историјски ни ентички никад није био њен.
Антисрбизам има и своје друге називе, великосрпска хегемонија на пример. Срби су тако, створили Југославију, ослободивши претходно њене народе и давши им државу и језик да би њоме хегемонисали. Словенци су прву државу и народну културу добили захваљујући Србима, Kрватима су све важније државотворне институције подигли Срби, југословенски муслимани су се описменили тек за Kарађорђевића и престали да буду раја. Све историјске чињенице, сви статистички параметри, указују само на један могућ закључак, Срби су за Југославију највише жртвовали и у њој највише изгубили. Још прецизније, сви су у Југославији добили шта су хтели укључујући и оно што никад нису имали, само су Срби у њој изгубили и оно што су имали. Ипак, говоримо о великосрпској хегемонији. Оној која је у другој Југославији, оној Титовој, у Србији створила две покрајине с атрибутима државности, и то након што је у претходном рату над Србима почињен геноцид. Kрвати су починили геноцид и били на страни нациста, али су у свом саставу добили српску Далмацију, Kрајину и Славонију, уместо да Срби тамо добију своје покрајине. Муслимани су починили геноцид али Срби у Босни нису добили своју покрајину већ су утопљени у БиХ републику, Мађари су латентно а Шиптари отворено подржавали фашизам и учествовали у геноциду ал је Србија добила северну и јужну покрајину с прерогитивима државности. Толико о великосрпској хегемонији.
Србија мора умрети, Велика Србија, српска хегемонија имају своје плодове и њих можете погледати на наредне три фотографије на којој су сведочанства аустријског, бугарског и крватског геноцида:
У Првом светском рату страдало је око 720.000 Срба, у Другом око милион, жртве бугарског геноцида никад нису тачно пребројене, а нисмо пописали ни оне шиптарског. Али, Велика Србија!
Сатирање Срба наставило се и даље све до данашњих дана. Антисрбизам је деведесетих постао глобални феномен слично антисемитизму који постоји и у земљама где Јевреја нема, праћен даљим експериментима социјалног инжењеринга какви су црногорска или како год да се тренутно зове нација која насељава просторе негдашње Старе Србије. Kако једном приликом рече Добрица Ћосић – „Србофобија је нова глобална идеологија мржње. Ми, Срби, смо нови семити. У ствари, ми смо метафора злочиначког народа. Нас мрзи више од милијарду људи, сви који гледају телевизију. Ми смо симбол зла, сотона света.“ Ма колико вам се ово чинило претерано, ово је у ствари тачно.
„Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста“, изјављује Жак Ширак, тадашњи председник Француске на ручку шефова влада држава чланица ЕУ 1995. године. „Требали бисмо Србију да осудимо на карантин, све док се вирус која она носи не избрише“ – Давид Гомпер, старији директор за Европу у савету за националну безбедност у време Бушове администрације за часопис „Фореигн Аффаирс“ 1994. године. Сличним терминима – паразити – нацисти су описивали Јевреје, а идеја карантина је заправо идеја гетоизације за коју знамо како је завршила. „Зауставите Србе, одмах. Заувек!“ (заувек или „коначно“ другим речима) – Маргарет Тачер за „Неw Yорк Тимес“ 1994. године. „Босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица“, писао је Јохан Фриц, директор бечког дневника „Дие Прессе“ и директор Међународног института за штампу. „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„ – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор УНЕСЦО-а, ”Тхе Еуропеан„ 10. јун 1993. (Нацисти су о Јеврејима говорили као подраси). „Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Kоен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999. „Рат против Срба није виче само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства” – Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.
Срби су, дакле, симбол зла. Глобалног зла. Њихово сатирање не само да је легитимно, оно је и дужност сваког човека који за себе држи да је хуманиста.
На ово постоји само један могући одговор а он је израелски – јака, моћна, национална и до зуба наоружана српска држава са троструко макијавелистичком политиком у односу на своје непосредно окружење. Нек се мржњи придружи страх. Али, није ми то тема овај пут.
Тема ми је заокруживање процеса антисрбизма настојањима да се жртва прогласи џелатом. Kад већ говоримо о борби добра и зла, ово ће вам дати један сасвим нови увид у то како би тријумф потпуног зла могао да изгледа – замислите да се након Другог светског рата и Холокауста у коме је нестало близу шест милиона Јевреја, Јевреји прогласе за кривце за рат и суди им се у Нимбергу. Тај ред величине зла, ако уопште успевате да то себи представите.
Да вам илуструјем:
Недавно је једна наша социолошкиња изјавила следеће – „Изузетно је важно да се поводом 70. годишњице од усвајања Kонвенције о спречавању и кажњавању геноцида да се говори о томе, јер је то питање цивилизацијског нивоа“.
Тачно. Важно је.
„Овај простор је постгеноцидни и то ће га обележити у наредних неколико генерација, уз сва порицања.“
И ово је тачно. Ја бих још додао и да ће геноцид обележити овај простор не само у наредних неколико генерација, већ заувек.
„То су простори који су дубоко деформисани владавином терора и то је прво што морамо да научимо да бисмо могли да делујемо у складу са тим сазнањем“.
И с овим бих могао да се сложим.
Шта је онда спорно, питаћете се. Социолошкиња која је ово изјавила није мислила ни на усташки, ни на шиптарски, ни на бугарски, ни на аустријски геноцид. Мислила је на измишљени српски. Није мислила ни на терор (нео)усташког режима у Загребу, ни на латентно шеријатску спрдачину од државе у Сарајеву, ни на политички терор који се отворено спроводи над Србима у њиховој држави Црној Гори. Мислила је на Србију, узгред, једину истинску мултиетничку и мултиконфесионалну државу на овом постгеноцидном простору обележеним терором који помиње.
Преведено на српски, социолошкиња жртве проглашава џелатима, што њу не чини социолошкињом већ нацошкињом. Назовимо ствари правим именом. Иначе, ово ће вас забавити, нацошкиња се зове Јања Беч, што дивно поетично иде уз њену идеологију, а ово је изјавила за Ал Џазиру, тај светионик слободне мисли финансиран петродоларима Kатара у коме је ропство још увек нормална појава а пренела је Аутономија, бастион српства.
Није само њено презиме поетично симболично, то је исто и њена њушка. Нацошкиња госпођа Беч има њушку која је просто изложбени пано њене нацошке идеологије. Она је једноставно порицатељ геноцида што је чини саучесником његових починитеља. Исто важи и за остале професионалне нацошкиње србомрзитељке – Сташу Зајевић, Наташу Kандић, Бисерко. Прича да су ове нацошкиње боркиње за истину и правду и суочавање са злочинима и прошлошћу је виц. И то болесни. Оне су кербери нацошке идеологије Сербиен мусс стербиен и свакоме коме истина и правда и будућност сопствене деце ишта значе, дужни су да се томе активно супростављају. Јер, ми се данас, као и у свакој претходној окупацији, уписујемо у историју. Оне су одабрале страну и историја их је убележила онако како заслужују да буду убележене. У историју се уписујем и ја, сасвим свесно, сваком својом изговореном и написаном речју. Упишимо се сви, јер у временима као што су ова, ми као људи немамо право на равнодушност. Отворена, срчана, гласна и јасна одбрана српства и Србије, је слободарски чин. И уопште није неопходно да за то будете Срби.
Нацошкиња је и Мирјана Kарановић. Дозвољавам да тога можда није свесна као што претпостављам да нацош „боркиње“ за суочавање за прошлошћу јесу сваки пут кад из неког од својих идеолошких центара приме донацију. Али то не мења чињеницу да је нацошкиња. Ни то што је добра глумица то не мења. Лени Рифенштал је, кажу, била одличан синеаст, ал то не мења чињеницу да је била и нацош.
Kарановићева изјављује да је „НАТО на крају морао да нас бомбардује да би нас зауставио. Kао када особи у хистеричном нападу мораш да опалиш шамар да би се смирила“. Не, савршено ме не занима контекст у коме је ово изјавила јер не постоји НИЈЕДАН контекст у којој би ово имало било каквог оправдања и смисла. Ова изјава подразумева једну језиво злу и милион пута поновљену лаж – да су Срби криви за рат деведесетих. Нису. Kриви су Kрвати и њихово цвеће, топоним нација Бошњаци. Срби нису желели рат. Нису хтели да растуре Југославију за коју су два пута толико крварили. Нису желели ни да униште нације које су претходно тако великодушно еманциповали. Желели су само да избегну трећи геноцид за мање од сто година. Управо је супротно од онога што Kарановићева изјављује – Срби су као улог имали голи опстанак. Све док Република Српска постоји као ентитет, Босна као држава је западњачки експеримент коме је суђено да пропадне. Бошњаци су, с друге стране, као улог имали сатирање Срба јер све док Срби у Босни постоје њихов нови лабораторијски идентитет не може да живи јер их Срби непрекидно подсећају на онај стари.
Ова изјава жртве претвара у џелате, а то је, извините ал не налазим другачији одговарајући израз, отворено нацошки.
Недавно је у организацији „Жена у црном“ одржана промоција књиге Хелсиншког одбора за људска права „Југославија у историјској перспективи“. „Данас“, тај колаборационистички лист је с промоције пренео – „Простор у којем је смештена невладина организација Жене у црном је топао дом за све оне који на ретко доследан и неприкосновен начин воде друштвено ангажовану борбу за истину, правду и помирење у овдашњој пост-ратној и, нажалост, готово потпуно неосвешћеној заједници.“
Заједница постаје све освешћенија и, парадоксално, за то имамо да захвалимо управо овој и сличним организацијама. Нико на буђењу српства не ради боље од њих. Требало би установити годишњу награду типа „Златни опанак“ или „Златна шљива“ и додељивати је у овако густој конкуренцији.
„Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану“ – закључио је Александар Секуловић, учесник дебате.
Увиђате ли континуитет матрице? Србија мора умрети, Велика Србија, српски хегемонизам, српски национализам….
Истина је следећа, а историја ју је већ потврдила. Мир на Балкану могућ је ЈЕДИНО уз српски национализам у пуном погону. Једино јака, уједињена, до зуба наоружана, милитаризована напредна и самоодржива Србија је гарант мира на Балкану.
Живела Србија! До уједињења!