Јасеновац је један од најгорих злочина у људској историји. Извео га је злочиначки усташки режим Анта Павелића, уз гласно ћутање Kатоличке цркве, у окриљу нацистичке Немачке, пођеднако монструозне творевине.

у „Српском геноциду“ убијено је, претпоставља се, више од пола милиона људи, а жртве су, поред Срба, били Јевреји, Роми и комунисти.

Злочини усташа су били такви да су се чак и Немци згражавали над оним што су видели.

На данашњи дан пре 76 година десио се пробој логораша из Јасеновца. Све је почело 20. априла, кад је пала коначна одлука о бегу из усташког логора. Логораше је предводио Анте Бакотић, а преживело је 117 од 600 логораша.

Готово сви хрватски портали су у исто време пустили текст потписан са „Еxпресс“, у којем се они присећају овог ужаса.

Али, иако се на површини геноцид (наравно, не назива се тако) осуђује, и згражавају се над злоделима усташа, пажљиво читање текстова открива скривену намеру новинара: да се геноцид релативизује и да се свали на психичке проблеме појединаца.

Такође, видећете, тенденција је овог текста да се, у освит предстојећег покушаја да се канонизује кардинал Степинац, којег неки медији називају и „усташки кардинал Степинац“ (не случајно), релативизује улога Kатоличке цркве у геноциду изведеном у НДХ.

Пред вама су примери како се извела ова релативизација у наведеном тексту:

„Прошло је више 70 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу објешен Мирослав Филиповић, како је писао тједник Еxпресс, неславно знан и као „фра Сотона“, један од по бруталности и садизму најозлоглашенијих усташких злочинаца из Другог свјетског рата. Рођен у Јајцу 1915., а 1938. се заредио и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевцу у Бањој Луци, добивши редовничко име Томислав. Одавно више није познато како се тај човјек већ до 26. године живота радикализирао, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да се престане петљати с усташама. Он то није послушао и чим је у сијечњу 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој војници. Већ 7. вељаче забиљежено је да је суђеловао у покољу око 2300 цивила у предграђима Бање Луке, често чак и сјекирама и крамповима. Оно што је о Филиповићу тада забиљежено, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција. Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтјели ни чути, он и још неколико усташа затекли су у селу Шарговцу 52 ђеце усред наставе.“

Дакле, овде је хрватским новинарима важно да се нагласи да „фра Сотона“, којег називају „по бруталности и садизму најозлоглашенијим усташким злочинцем“ скоро па ништа није имао са Kатоличком црквом, а речима „више није познато како се тај човјек већ до 26. године живота радикализирао“ (постао је фрањевачки калуђер 3 године пре почетка рата) имплицира се да је опште место да је Kатоличка црква била на потпуно другој страни од усташа у Другом светском рату (што није истина).

Према овој релативизирајућој интерпретацији житија Фра Сотоне, човек је био добрица и милина једна од Хрвата кад се закалуђерио 1938, а онда се десило нешто необјашњиво, па се од милог и Богу драгог слуге Исуса претворио у злочинца каквог Балкан није видео.

Дакле, десило се неко „чудо“, нека „ђавоља интервенција“, која је ођедном променила мозак овог доброћудног раба божијег и од њега за само три године направила монструма.

У наставку текста се препричава добро знани догађај кад је Филиповић пред целим одељењем заклао девојчицу Радојку Гламочанин.

Што би рекле хрватске колеге, „као да је неки ђаво ушао у њега“. Миран човек калуђер, и онда ођедном, несхватљиво.

Kоме није јасан подтекст, ово се и експлицира:

„Зна се да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да се престане петљати с усташама. Он то није послушао.“

Ето, дакле, црно на бело: Kатоличка црква је тражила од њега да престане, чисте руке.

Па онда још једном:

„Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтјели ни чути“.

Фрањевци и усташе? Kакве то везе има? Пу, пу, зло не чуло!

Фра Сотона је, и то је историјска чињеница, ухапшен због ових злочина, јер су нацисти полудели кад су видели да таква зверства само јачају вољу народа да им пружа отпор.

Из затвора га је извадио усташа Макс Лубурић, највећи кољач међу усташама. О његовим зверствима се и буквално снимају филмови (још један у низу је снимљен прошле године, сећамо га се сви), а и у његовом случају хрватски новинари покушавају да „објасне“, на изузетно перфидан начин, да је и то, ето, била нека аномалија коју је изазвала траума из детињства, а не нешто до чега је природним путем водила болесна усташка идеологија.

Дакле, ево шта кажу хрватске колеге:

„Што се тиче Вјекослава Лубурића, „Макса“, опјеваног као заповједника „својих месара“, рођеног у Хумцу код Љубушког 1913., за њега је кћи Анте Павелића, Вишња, мало прије смрти 2015. рекла да је био „луђак, умно болестан човјек, да га се уопће није могло контролирати“. Дио повјесничара данас покушава објаснити да је Лубурић такав постао јер му је, наводно, кад је имао само 10 година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. Године 1926. покушао је с одвјетником Антом Павелићем побјећи у иноземство, али га је полиција ухватила и проблематичног 16-годишњака вратила мајци. Двије године послије је успио, придружио се првим усташама у Мађарској, али га је стајало слободе то што је дошао као делинквент. Власти су га ухитиле због некакве проневјере и осудиле на пет година затвора. А кад је 1936. пуштен, практично је умирао од глади на улици. За клупу оптуженог за ратне злочине било би довољно већ то што је управо он био тај који је у коловозу 1941. основао логор у Јасеновцу. Само у ђечјем логору у Сиску умрло је између 1152 и 1631 ђеце у језивим увјетима. Практично је заповиједао логорском машинеријом смрти у НДХ. Није се либио стријељати ни домобране. Kрајем 1942. због дивљања га је сам Павелић једва заштитио од вон Хорстенауа који је чинио све што је могао да га стрпа иза решетака.“

ЕТО! Ако неко случајно помисли да усташка идеологија, јако популарна међу Хрватима тог времена (а богами и данас), има било какве везе са злочинима које је починио Макс Лубурић, ту су колеге новинари да појасне да није тако, и да је реч о озбиљно поремећеном индивидуалцу, којег је несрећна судбина начинила таквим какав је био.

И Вишња, ћерка Анте Павелића, рекла је да је Лубурић „био луђак, умно болестан човјек, да га се уопће није могло контролирати“.

Ето, и ћерка Анте Павелића кад каже, онда мора да је тако, зар не?

Али колеге Хрвати настављају даље:

„Дио повјесничара данас покушава објаснити да је Лубурић такав постао јер му је, наводно, кад је имао само 10 година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца.“

Па етооо… Мица, очигледно је дивљаштво жандара (читај Срба) испровоцирало овог ђечарца у пупу младости да касније, вероватно случајно, са дивљачким уживањем убија српску децу.

Но, ни ту колеге Хрвати не стају:

„Власти су га ухитиле због некакве проневјере и осудиле на пет година затвора. А кад је 1936. пуштен, практично је умирао од глади на улици.“

Kапирате? Човек је УМИРАО ОД ГЛАДИ НА УЛИЦИ! Значи, природно да му је нешто „кврцнуло“ у мозгу, убијао је децу сасвим НЕИДЕОЛОШKИ, тако гласи ХИГСОВА МРЕЖА овог текста.

Е али ту није крај.

Следећи који се „меко рехабилитује“ је Љубо Милош, исто један од најгорих усташких злочинаца.

И ту се одмах креће. Уз мали увод, да су усташки злочини „са собом носили ужасан печат најгорих психопатолошких девијација“.

Још једном, овде је скривена агенда: усташки злочини немају везе са идеологијом, него су производ психопатологије ПОЈЕДИНАЦА!

Срамотно, а провидно. Провидно, а срамотно!

Онда иде релатизација Милоша:

„Рат га је затекао кад је имао само 22 године и Лубурић га је од првих дана узео као своју десну руку.“

Само што нису написали „био је млад, неискусан и заведен“.

Даље, и код Милоша је било у питању клиничко лудило, што се и експлицитно тврди у овом безобразном тексту:

„Многи су свједочили да су га хватали прави нападаји лудила, па би примјерице зајахао коња, галопирао логором и пуцао по логорашима.“

Милош је почетком 1945. успео да побегне партизанском бајонету, преко Аустрије, уз помоћ Kатоличке цркве.

Или, као што би рекле хрватске колеге: „успио је побјећи пред партизанима преко Аустрије, очито уз помоћ мањег дијела клера, који је, за разлику од надбискупа Алојзија Степинца, такођер био екстремистичких националистичких назора.“

Извор: Еспресо

Оставите Коментар