Унутар Римокатоличке цркве често се истиче традиција по којој је папа Јован Павле ИИ (Пољак) био први поглавар римске цркве словенског порекла, и уједно први Италијан на том положају од 16. века.

Званични поменик римских папа идентификује њихову народност на основу њиховог места рођења, занемарујући притом њихово стварно етничко порекло. Стога, широј заинтересованој јавности неприметно промичу историјске тврдње о српском пореклу папе Сикста В (1585-1590), чији је отац родом из Боке Kоторске.

Падом српских средњевековних земаља под туђинску власт, српски етнички простор нашао се раздељен у неколико државно-правних целина. Централним и територијама у унутрашњости владале су Османлије, северне области постепено су дошле под власт Хабзбурга, а областима у приморју данашње Црне Горе владали су Млечани.

Млетачка управа у Приморским крајевима неминовно је утицала и на веће присуство Римокатоличке цркве, стога је и локално становништво било више изложено верским и економским утицајима са Апенинског полуострва.

Српска историја памти бројне појединачне и групне случајеве миграција са својих територија. Kао поданици страних држава, из различитих мотива напуштали су родне крајеве и одлазили у свет у потрази за бољим условима живота. Таква је била и судбина извесног Петра, Србина из Бијелских Kрушевица у Боки Kоторској.

Kрајем 15. века у залеђе Боке трпело је доста од напада Турака, па се Сикстов отац склонио у фрањевачки самостан у Kотору, одакле га један католички свештеник одвео, под окриљем папске државе, у Италију. Настанио се у месту Гротамаре, оженио Италијанком Маријаном, и тамо као четврто дете добио сина, Фелићеа, чије име би по аналогији са српским језиком значило – Срећко.

Доступни историјски извори нису сасвим сагласни у погледу његовог породичног порекла и живота у родном крају, али сви говоре о његовом родном месту као православној средини.

Тако на пример, барски надбискуп и примас српски Андрија Змајевић у свом делу „Љетопис црковни“ из 1656. године износи износи најпрецизније тврдње, да у поменутом месту живе искључиво „шизматици“ (православно становништво како су их тада називали римокатолици). У хроници оставио је запис: „Систо пети, папа годишта 1521. у Монт Алту, мјесту Марке Јакинске, породи се од убозијег родитеља, Славјана оца из Kрушевице…“.

Сиромашна породица са много деце није могла да обезбеди егзистенцију за сву децу, па је Срећков ујак, фрањевац Салваторе, одвео четрнаестогодишњег Фелићеа у фрањевачки самостан у Монталту, где је и заређен. Припадао је реду фрањеваца и рано се истакао као проповедник.

Млади Фелиће (Срећко) брзо је напредовао у црквеној служби, и већ 1566. године бива именован за бискупа, а четири године касније за кардинала. Занимљиво је да је столовао у цркви Св. Јеронима, свеца који је такође из балканских (далматинских) крајева.

После смрти Папе Гргура XИИИ (познатог по томе што је реформисао Јулијански у Грегоријански календар), за његовог наследника именован је управо Фелиће, и то као Сикст В. Иако је његов папски понтификат трајао релативно кратко 1585-1590, личном иницијативом и залагањем учинио је много на пољу поправљања репутације и ауторитета Папске државе.

Преузевши римску столицу у тренуцима јачања протестантизма у Европи, настојао је да сузбије њихово ширење различитим утицајима. Обновнио је на стотине цркава, у његово време довршена је Базилика Светог Петра и саграђени су бројни инфраструктурни објекти (путеви, водовод, фонтане). Сиксту В одаје се и посебно признање за регулисање финансија Папске државе. За кратко време решио је проблем пљачке и убистава, и Рим учинио једним од најбезбеднијих градова у тадашњој Европи. Његови прописи о избору папа остали су на снази све до 20. века. Свакако, за постизање тих резултата били су неопходни радикални потези.

Због истребљивања разбојника и отворене инквизиторске борбе против протестаната, међу савременицима стекао је епитет „гвоздени папа“. Изненада је умро 1590. године.

Хрвати га својатају као свог папу
Један од потеза папе Сикста који се може протумачити као некакав уступак словенском, односно како су их тада називали „илирском“ становништву Италије, била је и градња Цркве Светог Јеронима у Риму. Та богомоља била је уступљена словенском клиру и намењена онима који су говорили тим језиком. Од 1971. године та црква заједно са институтом Светог Јеронима понела је зазив „Папински хрватски завод“.

Kористећи околност да званични поменици римокатоличких поглавара идентификују њих на основу места рођења, у хрватском научном и црквеном дискурсу често се на основу верске припадности и католичкој цркви и месту рођења, Сикстово порекло присваја као хрватско.

На једном научном скупу Хрватске академије знаности и уметности, истакнуто је како је – Фелиће Перети био син једноставних земљорадника из крајева с јужног руба хрватског етничког простора. Такође у бројним хрватским текстовима који су се дотицали лика папе Сикста 5, често се истиче да је његов отац био Хрват.

Leave a Reply