„Неће нас уништити други, уништићемо сами себе – заборавом“, каже у својој критичкој беседи епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије, који је јавно указао на то да већ годинама велики број Срба иде на Хрватско приморје и оставља новац „својим џелатима“ који су их пре само осам деценија немилосрдно мучили и убијали по логорима, а да нико од наших туриста не помисли да одвоји неколико сати у путу, сврати до неког логора и запали свећу настрадалим сународницима.

Према званичним подацима, једва 300 Срба је у последње две године обишло Јасеновац и поклонило се жртвама усташког злочина.

Беседу владике Сергија преносимо у целости:

Лето 1941 – Везани, у колони, један за другим, вођени су наши преци на клање. Никоме криви, никоме дужни. Без кривице пред судовима земаљским и пред судовима Божјим. Kриви само зато што су били то што јесу. Kриво је било њихово име и њихова вера. Све остало било је невино, чисто, непорочно… Окончали су свој земаљски ход прекланих вратова, у јамама и јарковима, у безданима и на пољима, а да се једни од других нису могли ни опростили. Мајка није успела загрлити сина последњи пут, ни сестра изљубити брата јединог, а ни сиромашни отац није имао кад помазити босоногу дечицу… Скончали су као стока, пунећи јаме својим телима, заливајући крвљу прашњаве друмове, парајући последњим јауком безгласну тишину. Без свећа, молитве и свештеника, без вапаја најмилијих, прогнани су у вечност, као свети мученици, да стану пред Лице Господње и да измоле само једно – да их потомци никад не забораве.

Нико да пусти сузу

Лето 2021 – Потомци оних истих предака, идући оним истим друмовима, али у супротном правцу, јуришају на море, као да им је последњи пут. Јуришају да се забаве, да уживају, да троше, да потомцима џелата побољшају туристичку сезону. Газећи гумама врели асфалт, испод којег се, негде у прашини, скрива скорена крв предака, потомци језде без сећања, не хајући за оне којих одавно нема, а без којих ни њих не би било, а који су пре осам деценија туда вођени у сурову смрт. Иако пржи јулско сунце, на нашем националном хоризонту одавно је мркли мрак, јер мислимо да свет са нама и почиње и завршава.
Пуна су инострана летовалишта православних Срба, али је трава до колена у Јасеновцу, на Гаравицама, на Шушњару, у Ливну, на Бравску, у Јањилима… У овом казивању трава до кољена је метафора нашег заборава, јер нема ко да упали свећу, нема ко да молитвом раздани мрак у којем јесмо захваљујући своме забораву. Нема никог да пусти сузу јер је унук заборавио деду, а унука баку. Ови из времена заборавили су оне у вечности, као да нисмо били и као да опет нећемо бити једно.
На развалинама сопствене површности никада нећемо моћи саградити срећу, ни себи ни другима. Одавно смо дигли руке од себе, па данас живимо као они које су наши преци сажаљевали, као они који не знају за себе, своје презиме, свој породични дом. Постали смо избеглице у сопственој кући, странци у сопственој земљи, бескућници поред прадедовских огњишта, неверници поред храмова…
Не памтимо претке

До мора се путује дуго, али је тешко издвојити пет минута, стати на Гаравице, Шушњар, Ливно, Бравско и где све не, и запалити само једну малу свећу, да се помолимо за претке, да их замолимо да се они помоле за нас, да им покажемо да их нису заборавили они чије рођење нису дочекали. Док се не научимо да памтимо оне који су живот дали да бисмо ми постојали, ништа нам неће бити благословено.
И није проблем одлазак на море, као ни то што добрим делом захваљујући нама живе потомци џелата наших предака, већ је проблем што ми не памтимо претке, а са заборавом тумарамо кроз свет, не знајући ни куда ни коме идемо.
И лето 2021. године једнако боли као и оно осамдесет година раније. Можда још и јаче, јер потомци, са факултетским дипломама, добрим аутима и солидним животом, нису надрасли своје неписмене и сиромашне претке, који су у сваком тренутку и на сваком месту знали памтити оне што су светом ходили пре њих.
Неће нас уништити други, уништићемо сами себе – заборавом!

Leave a Reply