Када неко каже да иде у Љермонтову улицу прво поломи језик док изговoри име, а мало се и ,,штрецне“ јер зна да се тамо налазе шалтери београдске полиције на којима се завршавају управни послови било да је потребна саобраћајна, возачка дозвола, лична карта или пасош. Зато, када се каже Љермонтова сви помисле на полицију, бирократију и трчање од шалтера до шалтера. Улица је добила име по романтичару, писцу и песнику Михаилу Јурјевичу Љермонтову који је преминуо са само 26 година. Туговао је за својим узором Пушкином, живот му је обележила једна неузвраћена љубав а живот је заувек изгубио у двобоју. Име улице изговарамо погрешно јер правилно би било Љермонтовљева пошто носи име по Љермонтову а не по Љермонту. Али ко ће сада то да исправља када и на табли пише “Љермонтова”. Нико ко не живи у овој улици не примећује да се ту налазе три велика вождовачка солитера, препознатљива и видљива из Устаничке и са ауто-пута, као и да је улица пуна зеленила. Тако је Љермонтов остаде да живи у сећању наших људи не због сопствене, иначе велике славе, већ због тога што се у његовој улици налази чувена полицијска станица.
Дечја болница у Тиршовој улици не само да се у народу назива Тиршова већ је име улице прихватила као званично име болнице. Другачије није ни могло јер ако кажете Тиршова сви помисле на дечју клинику. Нико неће помислити на Њено краљевско височанство краљицу Марију Карађорђевић која је у октобру 1936. године донирала највећи део новца за изградњу прве Дечје клинике са 180 постеља. Изградња садашње зграде Клинике, коју је пројектовао архитекта Милан Злоковић по угледу на једну париску дечју клинику, која је задовољавала тадашње највише европске стандарде за дечју болницу, завршена је 1940. године. Болница је једно од најбољих дела српског модернизма. Ипак, нико се неће сетити ни архитекте Милана Злоковића, као ни краљице Марије када прође поред болнице. Сви ће рећи ,,Тиршова” по Чеху Мирославу Тиршу по коме је улица добила име. Он је живео у 19. веку, а игром судбине кубурио је као дете са здрављем. Докторирао је филозофију, био је професор и народни посланик а најпознатији је по томе што се за своје здравље борио вежбањем и дошао на идеју да оснује Соколско друштво. Тиршов соколски систем био је навелико прихваћен у краљевини Југославији, све до њеног ратног разарања, а широм земље остали су сачувани многи соколски домови. Краљ Александар је кроз соколски покрет развијао идеју интегралног југословенства и Краљевина је веома много улагала у овај покрет који није био само спортски већ и политички. Зато је некако било и природно да Мирослав Тирш, оснивач покрета, добије улицу која се наслањала на садашњу зграду Старог ДИФ-а која је зидана између 1929-1936. године, по пројекту архитекте Момира Коруновића као зграда Соколског дома ,,Матица”.
Гинеколошко-акушерска клиника ,,Народни фронт” добила је име по имену улице у којој се некада налазила. Данас та улица носи име Краљице Наталије, по супрузи краља Милана Обреновића, како се звала од 1929. до 1930. године, да би се потом до 1945. године била Улица краљице Катарине. Пре тога, скоро читав век, од 1836. године, звала се Абаџијска улица. Ту се налази хотел Праг који је почео да се гради 1929. године, Руски дом који је изграђен 1933. године, Вазнесењска црква која је саграђена 1863. године и Електротехничка школа ,,Никола Тесла”. Зграда у којој се данас школа налази подигнута је 1929. године за Другу женску гимназију по пројекту архитекте Милице Крстић у ,,српско-византијском” стилу. Школа ,,Никола Тесла” уселила се у ову зграду у лето 1956. године. Ипак, све ове институције засенила је најзначајнија породилиште које је грађено између 1953. и 1955. године. Народ је породилиште почео да назива ,,Народни фронт” а име је постало толико популарно да су људи наставили тако га називају чак и када је улици враћено једно од старих имена. Народни фронт био је име за широку коалицију различитих политичких групација, од левице до левог центра, која је била одговор левичара на ширење утицаја фашизма у периоду пре Другог светског рата. Коминтерна је тридесетих година прошлог века схватила да комунистичке партије, веома ригидне идеолошке оријентације, нису довољно снажне да се супроставе растућем фашизму, па им је наредила да оформе Народни фронт у који би ушле и друге левичарске политичке организације, синдикати и угледни интелектуалци. Народни фронт у Краљевини Југославији био је посебно значајан зато што је Комунистичка партија још 1921. године била забрањена. После победе револуције било је природно да Народни фронт добије улицу. Судбина је хтела да име Народног фронта и после пораза комунистичке идеологије настави да живи као део званичног имена породилишта.
Општина са српском већином на Косову и Метохији, Звечан, има своју улицу у Београду али када се каже Звечанска сви мисле на Центар за заштиту одојчади, деце и омладине који су, нажалост, остали без родитељске бриге. Градска бирократија, различити секретаријати и различити управни градски послови који се тичу Града Београда, па и катастра решавају се у Улици 27. Марта. Улица је добила име по историјском датуму када су 1941. у Београду али и другим већим градовима краљевине Југославије избиле демонстрације против потписивања пакта са Хитлером и као подршка војним пучу који се догодио претходне ноћи. Име се тако одомаћило да данас нико неће рећи да иде у седиште градске управе или у градски катастар већ – у ,,27. марта”.
,,29-ти” је седиште београдске градске полиције у улици која се деценијама звала ,,29. новембра” по датуму у коме су током Другог светског рата, 1943. године, у босанској варошици Јајце, југословенски комунисти одржали Друго заседање АВНОЈ-а на коме су донели одлуку да преузму политичку власт у земљи. Та улица се већ годинама зове ,,Булевар деспота Стефана” мада када је та одлука донета Београд је већ имао улицу Високог Стефана која је добила име по истом деспоту. Али бројна ознака ,,29” и даље је у употреби, нарочито када се помиње градска полиција.
Зато данас када у Београду неко каже да иде у Љермонтовљеву, Тиршову, 29-ти или Народног фронта нико нема дилему да се мили на београдске инстутиције које су добиле неформална имена по личностима, местима или датумима по којима су улице у којима се налате носила имена. То је непобедиви београдски дух.
Аутор: Горан Весић