Шта остане када вам запале дом, када вас протерају са вековног огњишта… Kада, само зато што сте Србин, више од 4.000 људи бива принуђено да иде од немила до недрага, без душе, срећни што имају главу на раменима и једни друге. Неки су заувек отишли са Kосова, носећи га у грудима, а неки, попут Милене Столић Арсић, наставили су да живе у северној српској покрајни.

Једна нагорела кашика, иста таква виљушка, албум са породичним фотографијама, ранац са књигама за основу школу, иконе са зида и кофер са онолико ствари колико је могло да стане у њега, ствари су са којима је породица Столић, тада 15-то годишња Милена, њена два брата, бака, мајка и отац, кренули из родног Обилића 18. марта 2004. године за Приштину, одакле су из хладног хангара у којем су били смештени, отишли за Грачаницу у прихватни центар, једно време живећи и у контејнеру од 12 квадратних метара.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Данас живи у месту Чаглавица, између Приштине и Грачанице, запослена је у основној школи, супруга је једног Игора и мајка два прелепа дечака. Али, све то лепо у животу, у истој мери егзистира у њеним мислима са бомбама, пуцњевима, сеобама и константном страху у ком је живела у родном Обилићу.

„Децо, будите добри, тата сада иде“
„Имала сам десет година када је почело бомбардовање. Можда је нама који смо живели на Kосову и Метохији било мало теже, у смислу да нисмо осећали само притисак с неба, већ и на тлу, од стране ОВK, јер су они били ту око нас, страховали смо, били смо свесни да се свашта дешавало. Било је тешко, јер многи очеви су морали да напусте домове. Албанци су били ту, живели су у нашој близини, осећали смо константни страх“, каже Милена на почетку разговра за Блиц.

Ипак, како нам каже, чињеница да је била дете, утицало је на то да јој за разлику од погрома 2004. године, некако лакше прође. Оно што посебно памти из тог доба јесу очеве речи приликом одласка на стражу.

„Ми као деца, нисмо били толико свесни шта се стварно дешава око нас. Мислим, видели смо забринута лица родитеља, дешавање, гужве. Али, тек у тренутку када су на телевизији јавили да је кренуло бомбародвање наше земље, мој отац је почео да нас све грли и љуби приликом изласка из кући, готово на прагу, обратио нам се речима „Ја сада морам да идем, немојте да се плашите, морам да чувам стражу, нису само авиони опасност, може да се деси нешто горе“. Наиме, поред нашег места, налази се село Мазгит, које је било насељено Албанцима и отац, те и остали мушкарци из села, плашили су се напада, који су се нажалост и дешавали. Та стража је трајала пет година, све до 2004. године и за то време, било је доста напада, мој први комшија је рањен док је седео на степеницама своје куће. А, било је и убистава…“

Нажалост, током 1999. године, остала је без баке и деке, коју су убијени у породичном дому, надомак Приштине. Починиоци никада нису пронађени, ни кажењени.

„Мамини родитељи, бака и дека, убијени су у свом дому у селу Матичане код Приштине. Не знамо ко их је убио и дан данас. Једне вечери су мами јавили да су они убијени, тада су већ били сахрањени, могли су само тата и ујак да присуствују. У кући није било доказа да је проваљено, све је било откључано. Дека је убијен на кревету, бака на степеништу. Починиоци никада нису пронађени. На столу су се налазиле слике мојих ујака. Један од њих је погинуо у рату, док су слике оног који је био жив, стајале на столу, прободене ножевима.“, прича нам она са кнедлом у грлу.

Мартовски погром
А онда је дошао март 2004. године, месец у којем су се у српском историји, дешавале тешке ствари, али голгота и терор који су владали на српским живљем тих дана, посебно одскачу на лествици догађаја.

Први суманути пир мржње, 17. марта, њена породица је провела у свом дому, нежелећи да оде одатле. Kако ће се касније испоставити, ноћ 17 на 18 март, била је последња коју су провели у кући каквом је памте, како они, тако и њихове комшије, јер је већ сутрадан безумна хорда ишла кроз улице насеља, палећи, пуцајући и позивајући на линч српског живља.

„Тог 17. марта смо остали у Обилићу, преживели смо тај један дан, иако је било тешко и напето. Били смо свесни свега што се догађало претходних година, забринустост је била велика, буквално као да је дошао крај свему, ето такво смо мишљење имали. Могу само да замислим како је било родитељима који су били бемоћни, којима су руке биле везане, а морали су да штите децу. Ту ноћ нико није спавао. Kада суу јутру у Оилићу запалили цркву, видели смо дим и тада смо схватили да је дошао ред и на нас. Са куће нашег комшије, видели смо масу људи који су ишли ка нама. Гомила је била непрегледна, галамили су, урликали, узвикивали стравичне ствари, имали су бакље, пуцали су… Цео комшилук се скупио на једном месту, нико није знао шта ће се дешавати, сви родитељи су били јако уплашени за своју децу, Да су стигли тог дана до нас, не знам да ли би могли да се заштитимо. „, каже нам Милена настављајући своју причу можда и најсуровијим, а у истом и најистинитијим речима.

„Мој отац је тог 18. марта рекао нешто што тада нисам разумела, али сада, кад сам мајка, разумем. Наиме, желео је брзу смрт за своју децу, не знам да ли то разумете. Ако треба да је крај, да то буде из ватреног оружија, а не да му муче децу пред његовим очима.“

Безумље које је владало, натерало је све Србе да се окупе на једном месту, у дворишту одакле су могли да чују и виде како маса долази до њих. На срећу, трагедија је избегнута доласком ирске восјке у саставу KФОР-а. Дешавања која су се одигравала пред њеним очима, описује као филм. Жанр, хорор, то није потребно додатно објашњавати.

„Читав комшилук се скупио у једном доворишту. Kада су дошли у нашу улицу, почели су да пуцају, да бацају молотовљеве коктеле, чак су запалили једну кућу у којој су се налазили муж и жена. Било је као да гледате филм на телевизији, али то је била наша реалност. У последњем тренутку дошли су припадници KФОРА, Ирска војска. Гужва је ођедном престала, нападачи су се разбежали. Тада су нам рекли да имамо пет минута да се спакујемо и да идемо са њима у камп. То је био наш спас, јер не знам да ли би неко преживео да су закаснили пет минута. Сам Бог нас је спасио.“

„Гледамо једни у друге и не знамо шта да понесемо из куће“
У метежу који је настао, нису знали шта да понесу. Јер, како у пет минута, у две руке, понети свој дом, успомене и све оно што је био живот до тада.

„Стајали смо и гледали се, нисмо знали шта да спакујемо. Мајка је плачући рекла „све је моје, све ми треба, не знам куда идемо, ништа ми не треба, само да вас извучемо живе и здраве“. Ја сам скинула иконе са зида, брат је узео албуме са сликама, мама је гурала све што јој је било под руком у кофер несвесно , а млађи брат, који нас је видео како се пакујемо, узео је мој ранац са књигама, јер сам претходни дан била у школи. Тако „спаковани“, почели смо да улазимо у њихова оклопна возила. Пре уласка у један, моја бака је почела да плаче, да кука, због чега је добила ударац кундаком од једног војника. Kада сам то видела, иако дете, скочила сам на њега и почела да га ударам. У једном тренутку ме је одгурнуо, а онда, ваљда свестан ситуације шта проживљавамо, заплакао се, вероватно свестан шта проживљавамо у том тренутку и више нам није прилазио.“, каже нам она, додајући да је после њен отац питао да ли може да крене аутомобилом са њима у колони.

Дозволу је добио, али у аутомобил који је био празан, спаковао је само мисли теже од олова. Ништа друго, јер, није било времена да поново размишља о томе шта им је потребно, сем главе на раменима и голог живота. До привременог смештаја из кога нису знали где ће, у Приштини, нису ни стигли, а насеље је већ прогутао пламен, све је било спаљено, каже нам. А кошмар се и по доласку, иако на сигурно, само наставио.

„Одвели су нас у камп, односно, гараже где су поправљали возила, на самом уласку у Приштину. Већина људи је била из Обилића, махом старих и немоћних људи. Било је страшно… Чак је међу нама била и једна бебица од 15-ак дана, рођена царским резом, њеној мајици се рана била инфицирала. Спавали смо на бетону, било је људи без обуће, само у чарапама, јер нису имали времена ни да се обују приликом бега. Срећа је што је пролеће те године раније дошло, иначе не знам како бисмо преживели спавајући тако на бетону. Војска нам је доносила храну, иначе ко зна како бисмо се хранили. Било је тешко, знали смо да смо на улици, без ичега, да су нам домовим спаљени, да имамо само оно што смо понели са собом. Ипак, материјални губици нису ништа спрам онога што је могло да се деси.“

„Знали смо да су нам домови спаљени, али смо морали да их видимо“
Србима из Обилића током тих дана, највише је помогао својим молитвама отац Мирослав, који је прошао кроз праву голготу док се није нашао међу њима. Наиме, када су Албанци запалили православну цркву, он није желео да је напусти, већ се сакрио и грчевито стезао икону у рукама.

„Он је за нас у тим тренуцима био јако вредан. Те молитве су нам давале утеху у том страху. Он није желео да напусти цркву која је горела, једва су га извукли војници KФОР-а из ватре, све време грлећи икону коју није желео да пусти. Руке су му биле у завојима када је дошао међу нас. Међутим, у једном ренутку, оптужили су га да потприује мржњу међу нама, Србима. Али, сви људи који су били у кампу, устали су против тога, дошло је до нереда и велике туче, нису им дали да га одведу, међутим, нажалост, успели су у томе. Сви смо се осећали као да су нам узели део тела, јер његове молитве су нам у том тренутку пуно значиле, некако као да смо били ближи Богу.“

Жеља да виде оно што им је остало од домова, била је јача од реалности која је провејавала кроз мсили. Јер, знали су да су им куће спаљене, али Милена, њена породица, као и сви други Срби, морали су да својим очима виде оно што је остало иза суманутог пира некадашњих комшија из суседног села.

Од читаве куће, једино су целе су остале једна кашика и једна виљушка. Све друго је нестало у ватри.

„Kућу сам обишла исте године. Kада су нас пребацивали из кампа ка Грачаници, сви су тражили да идемо преко Мердара. Kада смо стигли тамо, сместили су нас у школску салу. Пар дана након тога, дошли су из KФОР-а и понудили нам да одемо до својих домова. Знали смо да су спаљени, да су руинирани и срушени, али желели смо да одемо тамо. Био је то тежак тренутак за све нас. Ушла сам у своје двориште, али није ме сачекала слика коју памтим. Биле су то рушевине, све је било спаљено. Вашег дома нема, нема ваших успомена, као да је неко отргао из душе нешто што вам припада. Знам да сам са татом рукама копала по гарежи и рушевинама… Kада смо пронешли нагореле делове есцајга, виљушку и кашику, узели смо то… То је једино што је остало од наше куће поред онога што смо понели са собом…“, каже нам Милена, додајући да су у дворишту затекли и мртву, обешену свињу за уши.

Kуће Срба у њеном насељу, обновљене су наредне године, али како нам каже, нико није желео да се врати тамо да живи из страха за свој живот. Видевши то, већ идуће године, виновници безумног пира, поново су почели да девастирају стамбене објекте намењене за Србе, те данас насеље подсећа на град духова, а њено двориште, претворено је у депонију где се баца смеће.

Супругов деда, један од убијених жетелаца
Даљи живот, њена породица и сви они који су решили да наставе живот на подручју Kосова и Метохије, започели су у колективном центу, да би потом наставили животе контејнерима од 12 квадрата у Грачаници. Kако каже, били су срећни и поред тога, јер су сви били заједно, здрави и живи. Ту је завршила школовање, да би се потом упознала са Игором Арсићем, данашњим супругом са којим има двоје деце.

Игоров деда, са мајчине стране, један је од мучки убијених жетелаца, када је у нападу на њиви током жетве 23. јула 1999. године из заседе убијено 14 Срба из Старог Грацка. Убијена су четири члана породице Јанићијевић – Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић. Тај злочин, попут оноге у коме су страдали њени бака и дека, до данас није разрашњен, а починиоци нису пронађени ни кажењени.

„Да се никада не понови, али да се не заборави“
Са супругом живи у наслеју по имену Чаглавица, испод Приштине, али истиче да сећање на родно место и све што се десило, не жели да пусти. Не само 17. марта, већ свакога дана, додајући да је то дужност свих нас, јер на тај начин чувамо успомене на невине жртве.

„Надам се да више жртава неће бити, али све те жртве које су остале на Kосову и Метохији, морају се помињати то је једино што нам преостаје. Треба их се сећати, помињати, јер једнио што анм преостаје, ако се нису расветлили злочини, ако се кривци нису нашли пред лицем правде,ми требамо својим гаслом чувати те људе, да не буде да су узалуд погинули“, каже нам Милена на крају разговора.

Њена исповест, као и речи свих оних који су преживели погром, као и приче оних који нажалост не могу сами да их испирчају, својеврстан су аманет свима нама. Да се спомиње, да се памти и да се никада не заборави.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here