Пише: Горан Весић
За сукобе Срба и Турака у Београду који су избили после убиства српског дечака Саве Петковића, жандарма Симе Нешића и Ђорђа Нишлије на Чукур чесми, турско бомбардовање града и патње Београђана свет не би сазнао да није било Милице Стојадиновић Српкиње. Ова песникиња коју су савременици описивали као лепотицу „са чаробним очима, са обрвицама несравњивим, са стасом о коме се надалеко говорило, због које су се незнадежни љубавници калуђерили”, дошла је у Београд одмах после турског бомбардовања нашег града и обавестила је свет о патњама нашег народа.
Сукоби отоманске војске са српском жандармеријом и турско бомбардовање нашег града затекли су Милицу у Врднику. Жена која је неизмерно волела Србију и Београд одмах је кренула да се придружи свом народу. Она је још 1848. године у време буне учествовала у Вуковару у омладинским протестним поворкама обучена у српску народну ношњу са црвеном марамом на глави и српском тробојком у рукама. Пошто је прешла у Београд 7. јула 1862. године написала је писмо свом старом познанику Ђорђу Рајковићу. „У среду ујутру пређем у Београд, јер нисам могла срцу одолети, да не видим војнике Србске, и не могу Вам речма представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видите јунака из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако да сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела га у обилажењу барикада о у гледању ратника они. Кад сам увече полазила, чисто бих плакала, што одлазити морам… Никад нисам тако весело по Београду, као сад, ходала, једино што свуда сретам своју браћу под оружјем, из кога ми севаше зраци лепше будућности, а друго што је Београд сад србски Београд: очисти се коекви гадови, па само свуда Србина видите…Жао ми је што нисам видела мог брата песника, ког су Херцеговци изабрали за свог капетана, па кажу да ужива кад са својом херцеговачком четом од барикаде до барикаде иде. То су вам укратко черте из Београда… Начините један извод за које новине”, описавала је Милица Стојадиновић свој боравак у нашем граду.
Бомбардовање Београда довело је скоро до прекида односа између Србије и Порте. Турска војска остала је опкољена у београдској тврђави у коју се склонило преостало турско становништво из града, па су Срби владали градом. Како би зауставили евентуални турски противнапад Београђани су подигли бројне барикаде између Стамбол и Варош капије. На барикадама су се поред српских жандарма окупљали родољуби и добровољци, пре свега млади људи. Многи су тих дана дошли да подрже браћу Србе, па је тако загребачка позоришна дружина са Адамом Мандровићем на челу гостовала у театру „Код пиваре” и играла родољубиве комаде „под нишаном турских топова”. Нове генерације Београђана које нису запамтиле пашалук и власт Турака већ су се родиле у Милошевој Србији и осећале су да је куцнуо час за коначно ослобођење. Мудри кнез Михаило знао је да мора да интернационализује сукоб са Турцима како би заинтересовао светску јавност, пошто без подршке великих сила Србија није могла да постане слободна. Ту му је помогла Милица Стојадиновић Српкиња која је из Београда писала ратне извештаје са барикада за пештански „Мађарски дневник”. Писање пештанске штампе почели су да преузимају западни часописи и свет је сазнао са борбу Срба за слободу. Како су вести из Београда одјекнуле читавом Европом велике силе нису могле да остану неме, па је тако кнез Михаило добио позорницу да се избори за потпуно повлачење турске војске и становништва из Србије што се догодило пет година касније, 1867. године, после дугих дипломатских преговора.
Милица је у ратном извештају из Београда „Срца и барикаде” врло сликовито описала, сјајним новинарским стилом, догађаје са београдских барикада. „Из мрачне дубине сокака извиру долазећи овамо, ка ватрама око којих седимо, све нови и нови наоружани добровољци, и људи и жене, као да извиру из сјајне прошлости кроз коју се увек за слободу војевало. Како који стигне до барикаде, заузима бусију ништа не питајући, намешта пушку, скида торбу, гледа пут зидине турске тврђаве и тек кад види да није од потребе у оном истом трену пуцати и клати се с Турцима, окреће се полако и он ка ватри, седа, припаљује чибук и почиње разгледати другове”, описивала је Милица догађаје са барикада. Миличине репортаже, штампане у страним листовима, били су први ратни дописи икада написани са бојишта у Србији, па је тако ова наша књижевница стекла славу првог српског ратног извештача у нашој историји. Српска влада је тек после одјека које су Миличине репортаже имале у свету разумела значај медија, тако да је већ у следећем рату који је Србија водила са Турском 1876-78. године било много ратних извештача са фронта, домаћих и страних, са наше стране фронта чији је долазак организовала и боравак плаћала српска власт.
Управо пред избијање тог рата Милица Стојадиновић Српкиња поново је дошла у Београд како би се настанила за стално. Пријавила се да буде болничарка у српској војсци. Била је сиромашна, болешљива и туберкулозна и становала је у трошној кући у Савамали која је била власништво једног грчког трговца, филистра. Један новинар је забележио да се београдским улицама „често виђала једна висока, бледа и увела жена, која је посрћући и спотичући се ишла улицом праћена подсмехом уличне дечурлије”. Последње дане је провела у беди и немаштини. У писму немачком књижевнику Лудвигу Августу писала је: „Ако хоћете да вам пишем, пошаљите ми онда хартије и куверту са марком јер ја немам ни паре да би их могла купити. Зато и песме више не пишем”. Пропила се, а у једном писму од 6. октобра 1877. године пише „да је страшно да мене два дана по полицији вуку као да сам ја убила кнеза Михаила или Србију издавала”. „Квартир останем дужна 70 гроша. Газдарица зато дочепа моју зимску хаљину што ми је кнегиња Јулија послала и која је у Бечу вредела 75 форинти. Ја данас зимске хаљине немам, него сам скроз и скроз премрзла, и шта ћу зимус без зимске хаљине?“. Њен братанац, касније адвокат, који је тада био основац Милан Стојадиновић рекао је новинару Политике да је умрла са речима „леба желим”.
Сахрањена је на палилулском гробљу 25. јула 1878. године, само 12 дана пошто је Србија добила на Берлинском конгресу независност, а Београд постао главни град слободне европске државе. Доживела је слободу за своју земљу о којој је сањала. А њена земља и њен град заборавили су шта је Милица Стојадиновић Српкиња учинила само 16 година раније када је упознала свет са борбом нашег народа. Пустили смо је да умре у беди као да нам је неко зло учинила. Нажалост, није ни прва ни последња особа којој смо тако вратили за доброту.