„Сваком војнику част налаже да са овога свијета оде у чизмама, а не у кревету”.

Првог јуна 1999. године положио је живот на олтар отаџбине генерал-пуковник Војске Југославије, пилот суперсоничне авијације Љубиша Величковић.

Био је истински херој. Иако је био генерал, налазио се у првим борбеним редовима, на најопаснијем мјесту у то вријeме, у станици за вођење ракета ракетног система „Нева”. Опасније је било ту него у авиону. Ту нема катапултирања.

Исто се понашао и у сукобима у Хрватској и током цијелог професионалног вијека. Године 1998. одбио је захтјев предсједника Милошевића да потпише са НАТО-ом споразум о „слободном небу” над Косовом и демонстративно се повукао са мјеста команданта РВ и ПВО, тврдећи да је то погубни чин одрицања од суверенитета. Једном приликом, 1998. године, отишао је на караулу Морина и са војницима ишао у засједе, као обичан војник. У Задру 1991. године са генералом Владом Вуковићем командовао је операцијом деблокаде касарни и извлачењем јединица и војника. Био је строг, али правичан. Стручан. Увијек најбољи. Примјер другима. Увијек испред војника.

Када је дејствовано на Ф-117, Величковић је био на Командном мјесту 250. Ракетне бригаде ПВО у Оперативном центру, пратио je рад и дејство по том циљу. Отишао је те ноћи у једну ракетну јединицу да их подстакне да дејствују и у најопаснијим борбеним ситуацијама и најсложенијим условима, a када је затражио да се дејствује по долазећем циљу изашао је из борбеног средства на чистину да посматра дејство наших ракета. Погинуо је услед распрскавајућег дејства непријатељске противрадарске ракете. Погинули су и његови пратиоци из пука. Пејчић и командант јединице мајор Трифуновић. Испуниле су му се двије животне жеље: да постане војни пилот и да са овога свијета оде у чизмама, војнички.

Вјечна слава јунаку!

Оставите Коментар