Тог 5. октобра 1813. непосредно након слома Првог српског устанка једно мало село крај Обреновца заувек се уписало у историју и легенду. Нажалост, трагичним догађајем који и данас буди језу.
Први српски устанак подигнут је против зулума дахија 1804. али је већ 1805. прерастао у националну револуцију за ослобођење од вишевековне турске владавине и поновно успостављање државности Србије. Иако је угушен 1813. утро је пут даљој борби, Другом српском устанку 1815. и коначној слободи Србије.
Турци су у крви угушили и сломили отпор устаника. Истовремено су напали са југа, истока и запада. Османско царство је за гушење устанка искористило огроман број војника, своју комплетну ударну снагу – три војске које су заједно бројале четврт милиона војника – 130.000 из Босне, 60.000 из Ниша и 60.000 из Видина.
Управо војници из Босне били су ти који су први стигли надомак Београда, у мало село Скелу, крај данашњег Обреновца. Био је 5. октобар 1813. када је турска „казнена експедиција“ ушла у село…
Бежећи пред најездом, педесет жена и девојака из села, не желећи да их Турци обешчасте, скочиле су у Саву. Легенда каже да су се држале за руке и сложно закорачиле у смрт. Пре него што су Турци ишта стигли да ураде, све су се утопиле, али и сачувале образ и част.
У селу које је данас дом за мање од 1800 становника и данас стоји спомен обележје да сећа на овај чин.
- Чувајте се раје сиротиње! Kад устане кука и мотика биће Турком по Медији мука – пише на њему.
Отпор устаника је коначно сломљен 7. октобра 1813. када су Турци ушли у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка, а Kарађорђе са читавим низом вођа побегао у Аустрију.