Као да је предосећао своју смрт, деспот Стефан Лазаревић преговарао је у мају 1426. године у Тати са угарским краљем Жигмундом о наслеђу престола у Србији. Српски деспот, како није имао потомство, желео је да са угарским краљем реши питање наследства јер је знао да ослабљена Србија, са смањеном територијом после косовског боја, не може да преживи још један грађански рат какав се већ догодио после смрти његовог оца кнеза Лазара. Деспот Стефан, српски суверен са византијском тутилом, желео је да угарски краљ Жигмунд призна његовог сестрића Ђурђа Вуковића за српског суверена. Жигмунд је то прихватио уз захтев да у том случају Угарска има право да тражи назад Мачву са Београдом. Предаја Београда, макар и условно, за Стефана је била велики проблем, јер је систематски и са много средстава градио своју престоницу претворивши је у једну од најснажнијих европских тврђава. Као да је веровао да ће још дуго да влада, српски деспот је у јануару 1427. године наставио да гради београдску тврђаву иако је осам месеци раније условно потврдио право Угара да Београд траже назад. Стефану је очигледно било најважније да реши питање признања наследника престола како би сачувао Србију од грађанског рата. Угарски краљ је веровао деспоту Стефану, његовој војсци и војничком умећу по коме је био познат широм Европе. Нису знали какав ће владар бити Ђурађ, а Београд је за њих био тврђава која је бранила њихово царство од Османлија. Док Београд није био у турским рукама Османлије нису могле да крену у освајања преко Саве и Дунава. Да је тако показаће историја у каснијим вековима када су Турци после пада Београда освојили Пешту.
Изненадна смрт деспота Стефана Лазаревића 19. јула 1427. године затекла је и Жигмунда који се налазио у Влашкој и Ђурђа који је боравио у Зети. Ни један ни други нису смели да дозволе да у Београд, без Стефана, уђу Турци који су на вест о Стефановој смрти напали Крушевац и опљачкали га. Жигмунд је 30. августа био код Оршаве, а 10. септембра стигао је до Београда и улогорио се испод града што показује да није журио јер је био сигуран у своја права. Ђурађ је могао у Београд да стигне пре Жигмунда јер су му Дубровчани 31. јула јавили за Стефанову смрт. Да је одмах кренуо за Београд стигао би крајем августа или почетком септембра. Није то учинио јер је вероватно Жигмунд одмах по Стефановој смрти затражио предају Београда. Ипак, српски војни заповедници нису хтели да предају град угарском краљу који се налазио са војском испод града. Било је напетости између српске и угарске војске али до сукоба није дошло. Жигмунд је исувуше респектовао прекаљену Стефанову војску о којој је причала Европа још од битке код Ангоре да би се сукобио са њом. Српски команданти сачекали су свог новог владара Ђурђа средином септембра да би њему предали тврђаву.
Ђурађ је одлучио да поштује уговор који је потписао Стефан и предао је Беград Жигмунду. То је изазвало велико незадовољство међу становницима који су били углавном Срби и православни хришћани. Међутим, нови српски владар није имао избора. Са југа је Србији претила велика опасност од растуће Отоманске империје и није могао да ризикује да остане без моћног хришћанског савезника са севера колико год Жигмунд користио ситуацију да узме Србима престоницу. Примопредаја града је трајала до 7. новембра када је Жигмунд Београд прогласио својим градом. Дубровчани који су гледали само свој трговачки потенцијал честитали су угарском владару преузимање Београда већ крајем септембра. Тако су у наредном веку финансирали поход једног другог турског султана Сулејмана на хришћански Беч.
Деспот Ђурађ Бранковић морао је одмах да организује одбрану земље на југу. Жигмунд му је послао војску Николе Ердега у помоћ која је потукла Турке, многе заробила и довела их у угарски војни логор под Београдом. То је код Срба појачало утисак да без Угара не могу да се одбране од Турака. Деспот Ђурађ је заказао Сабор у Подунављу коме је присуствовао и српски патријарх који је могао само да потврди одлуке које су донесене раније. Српска војска је почела да напушта Београд који је изградио Стефан, а Жигмунд је признао Ђурађа за владара и обећао му подршку за борбу против Турака. За војском су кренули многи становници који нису желели да живе под туђом влашћу. Међу њима је био и параеклесијарх београдске митрополије Андреј који је отишао у скопски крај који је већ био под турском окупацијом. На дан када је угарска војска ушла у град избило је комешање међу српским становништвом које је остало, чуле су се трубе као позив на отпор али све је брзо утихнуло. О томе је писао Константин Филозоф као и великом орлу који је долетео са запада и летео од куле до куле и калуђеру који је трчао београдским улицама исцепан и прашњав, који је запомажући прорицао пропаст Србије. Београд је био српска престоница тек 24 године али су Срби овај град заволели. Изградња Београда, најмоћније хришћанске европске тврђаве тог доба, и чињеница да је тако велики град постао престоница државе у који су долазили хришћани из тог дела Европе била је доказ српском народу да се њихова земља уздиже после косовског боја. Сада, поново без престоног града, народ се осећао као бескућник. Жигмунд је на дан када је преузео град позвао занатлије града Шапрона да се населе у Београду. Неки историчари су везивали чињеницу да су и Стефан и Ђурађ поседовали бројна имања у Угарској за предају Београда али за неке од њих данас знамо да то није тачно.
Предаја Београда наговестила је пропаст Србије. Наш град, као 1403. године, поново мења свој лик, етничку структуру, а врше се и управне промене. Ипак, најтежа последица је да Београд више није био не само управна и војна престоница Србије већ и место где је деспот Стефан окупљао уметнике, свештенике, научнике и писце из Србије али и са других хришћанских територија, пре свих византијских и бугарских, које су пале под власт Турака. Србија је поново постала бескућник и почела је да гради у Смедереву своју нову престоницу. Историја нас је поново научила, тада као и сада, да велике силе немају разумевања за сузе, патње и интересе малих народа и да нико неће бринути о нама ако то не учинимо сами.
Аутор: Горан Весић