„Највећа жеља великог кнеза Његоша II била је да се српство уједини, а са нестанком и последњих скадарских везира, гашењем Венецијанске републике и устанцима у Шумадији 1804. и 1815. заталасаше се сви поробљени православни народи и створише најповољнији услови за остварење Његошеве жеље.Могућност остварења ове идеје, за којом је изгарао наш највећи песник и владар мале Црне Горе, назирала се пре свега у задобијеној бици Црногораца над скадарским, тј. албанским везирима Бушатлија и у Карађорђевим и Милошевим биткама против дахијско-јаничарске турске владавине. До великих и историјски врло важних сукоба између Црногораца и турске војске дошло је 11. јула и 22. септембра 1796. године у биткама код села Мартинића и на Крусима, када је турска војска поражена, а Црногорци однели сјајне победе. Ступивши на престо свога упокојеног стрица Петра I, Петар II Његош, врло млад и без икаквог државничког искуства, двадесет година се рвао са стално присутном тешком ситуацијом, па, иако уморан од свега што се збивало и без снаге да такву стварност измени, није престајао да ради на ослобођењу и других народа, својих суседа из северне Албаније, од Турака, сарађујући при том са Србијом. Родољубив и скроман, Његош ни за себе лично ни за Црну Гору није тражио ма какву корист од свог залагања. У једном разговору са Матијом Баном овај владар је рекао шта би желео када се српство уједини: „Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт под народом слободним и уједињеним“. Дакле, владика Петар II је целога свога века желео да види српско уједињење, Србина на престолу уједињеног српског народа, док је духовну власт, управљање српском црквом, желео да задржи за себе, да би и црква, као и народ, била уједињена под истом духовно-световном влашћу.

„Из књиге „Летопис града Пећи“, Светислава Хаџи-Ристића

*Аутор се при раду ослања и позива на: Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here