Сахрана Јосипа Броза Тита, 8. маја 1980. године, била је највећи медијски догађај у историји нашег града. Никада се није догодило да у Београду, у једном дану, на једном догађају буду присутне 124 званичне државне делегације, на чијем се челу налазило 38 шефова држава, краљева и председника, пет принчева, седам потпредседника република, шест председника парламената, десет председника влада, три потпредседника влада, дванаест министара иностраних послова, двадесет чланова влада, двадесет један државни функционер, девет мултилатералних организација, шест покрета и четрдесет политичких партија. У то време Уједињене нације имале су свега 163 чланице. На сахрани је био и председник Чејс Менхетн банке Дејвид Рокфелер, као пријатељ покојног председника.
Тито је знао да користи медије. Године 1928, због реченице изречене на „бомбашком процесу” у Загребу да „признаје само суд своје партије”, скренуо је пажњу штампе на себе и постао познат. Немачка потерница издата 1943. године за Титом и Дражом Михајловићем учинила је лидера комуниста познатим међу становништвом. Заниљмиво је да су Немци на потерници користили пропагандну Титову фотографију, дело партизанског фотографа Жоржа Скригина. Фотографија рањеног Тита испред пећине током битке на Сутјесци у јуну 1943. године, дело Сава Оровића, обишла је свет и учинила га најпознатијим герилцем Другог светског рата. Медији, светски и домаћи, били су Титови савезници током његове послератне каријере, посебно од како је основао Покрет несврстаних. Тако да је било природно да његова сахрана буде светски медијски догађај. Толико важан да је Тито два пута сахрањен. Једном за камере, а потом стварно.
Тог поподнева, 8. маја, пошто су се камере угасиле, а светски државници почели да напуштају наш град, војска је опколила вечну кућу тек сахрањеног југословенског председника. У Кућу цвећа ушли су поједини чланови Титове породице, одабрани функционери и радници са великом кран дизалицом. Са гроба је уклоњена плоча постављена неколико сати раније у директном преносу. Из гробнице је извађен сандук са маршаловим телом и обложен бакарном маском. Сандук је поново спуштен у гробницу, а потом је преко њега изливена бетонска плоча. На крају, уз помоћ дизалице, преко отвореног крова, спуштена је мермерна плоча тешка девет тона. Потом је однета плоча која је постављена неколико сати раније у директном преносу и сахрана је била завршена. Нова плоча, која се тамо налази већ четрдесет година, идентична је као она постављена пред гостима и за камере. Титови наследници су се плашили да неко не украде тело покојног председника као што се догодило са посмртним остацима Чарли Чаплина неколико година раније. За њих, чија је једина политика била „после Тита – Тито”, та могућност била је ноћна мора.
Пет месеци раније, 5. јануара 1980. године, негде око поноћи, у зграду савезне владе позвани су директор Телевизије Београд Милан Вукос и редитељ Мома Мартиновић. Саопштено им је да је здравствено стање председника лоше као и да је усвојен план сахране у случају да се догоди да Тито премине. План назван „Дан Д+4” требало је да се реализује од Титове смрти до четвртог дана када је предвиђена сахрана. Државна телевизија се пет месеци припремала за пренос сахране. Редитељ Мартиновић пренос је организовао са 10 репортажних кола, 42 камере и први пут у историји телевизије са камером из хеликоптера. Техника је допремљена у Београд из телевизија свих југословенских република. Редитељ Мартиновић, координирао је радом редитеља који су били у репортажним колима. Телевизијски тим је месецима прегледавао снимке сахрана, од Черчилове до Кенедијеве. Од британског Би-Би-Сиja добијен је снимак сахране лорда Маунтбатена по којој је урађен модел преноса за предстојећу сахрану. Новинар Миодраг Здравковић месецима се припремао да саопшти вест о Титовој смрти. Дан пре сахране организована је генерална ТВ проба сахране. Телевизији није дозвољено да сними чин постављања плоче и наређено је да се у том тренутку емитује кадар гардиста који испаљују почaсне плотуне. Једноставно, организатори сахране нису знали како ће да изгледа постављање ”лажне” плоче у ТВ преносу. Она није била лака иако је била копија па им ”гурање плоче” на гробницу није деловало достојанствено. Титова сахрана директно је преношена на свим телевизајама у тадашњој Југославији, као и у још шеснаест земаља света, док је у више десетина земаља емитован је цео снимак или делови сахране. Титов гроб је за четрдесет година посетило преко осамнаест милиона људи.
Број страних државника који су присуствовали овој сахрани зависио је од тадашње међународне ситуације. Сахрана се догодила пет месеци после совјетске интервенције у Авганистану која је довела до затегнутих односа између САД и СССР-а. Амерички председник Џими Картер није дошао у Београд јер није желео да се сусретне са совјетским лидером Леонидом Брежњевом. Зато су у Београд допутовали потпредседник САД-а Волтер Мондејл и Картерова мајка Лилиан. Сахрана је била промоција новог кинеског руководства које је преузело власт после Маове смрти на челу са Хуа Гуофенгом које је годину дана пре тога први пут посетило Европу. Тог маја у Београду састали су се лидери источне и западне Немачке као и вође љутих противника, Индије и Пакистана.
Недавно је објављена нетачна вест да је Титова сахрана, после преноса слетања америчких космонаута на Месец 1969. године, била други најгледанији телевизијски догађај у двадесетом веку. Сахрана је била један од највећих догађаја у 20. веку, али било је много гледанијих догађаја, као што су слетање на Месец, сахрана америчког председника Кенедија 1963. године, британско краљевско венчање Чарлса и Дајане, 1981. године, као и Лајв Ејд организован 1985. године. Ипак, за Београд, био је и остао највећи медијски догађај у историји.

Горан Весић

Leave a Reply