У свануће настао је покрет пешака и прикупљање јединице. Одаслате су одмах пешачке патроле да „ухвате везу“ са непријатељем. Муниционе колоне су довлачиле муницију. Војницима је издељен само по један хлеб, као храна за данашњи дан, и бог ће свети знати за колико дана још…

— У рату је главно да су пуне фишеклије, а храна је нешто сасвим споредно! — говорио је јетко наредник Милутин. — Уосталом и нашта ће, када је човек и тако одређен да погине.

— Главно је да они из позадине остану живи — одговори потпоручник Александар. — А бре, овај мој шињел тежак је сто кила.

— Господине потпоручниче, како ћемо да изделимо кафу?

— Какву, бре, кафу?!… Ко даје то сад!

— Па… набавили су…

— Ко?

— Наши… овај… Танасије и Јанкуљ.

Било је очигледно да су ноћас, када је наређена најстрожа приправност, побегли из батерије, чиме су учинили велику кривицу. Али они су сада донели кафу… Александар напућио усне и шиче кроз поткресане бркове. Онако покисао, а уз то и необријан, личио је на некога реконвалесцента из душевне болнице. Заколута Александар очима и викну:

— Овам’ са њима!

Застрашени, ишли су несигурним кораком Танасије и Јанкуљ. Били су каљави до појаса. Собом су вукли две велике тестије, из којих се нешто пушило.

— Је ли тако?… И то без дозволе!… И опет вас двојица!
Танасије и Јанкуљ су ћутали.

Али они су се постарали за све људе, који су промрзли, и који би са највећим задовољством попили сада неколико топлих гутљаја. А и потпоручник Александар и ми остали такође. И мало спуштеним гласом он запита:

— Шта вам је то?

— Кафа, господин потпоручник… врућа, ево видите! — па му поднеше готово под нос, да би га одобровољили.

Александар махну главом, расположен.

— Оца вам мангупског, кажите ми право: како умакосте и где је нађосте?

Охрабрени, почеше обојица углас:

— Господин потпоручник, када смо дошли…

— Био је мрак…

— Чекај, говори ти, Јанкуљ.

— Господин потпоручник, кад је пао мрак, занемоћамо ја и Таса… па се мало одмакнемо. А он каже:

— Није ја, него ти кажеш!

— Ама сад свеједно — упаде потпоручник Александар. — Како нађосте село?

— По кучићи…

Насмејасмо се. А смеју се и њих двојица.

— А у село коморџије из штаб… баш кувају кафа. А Таса каже: „Добро вече“, а и ја кажем. А онај чучнô и меша, а покрај њега две кутије пуне са шећер и кафа. А ја мигнем случајно на Тасу, а Таса одједном занемоћа у трба и понесе у мрак оне две кутије. После смо код други коморџија скували, а тестије смо случајно нашли у једна кућа.

— И тако све случајно — вели кроз смех потпоручник.

— Богами, господин потпоручник…

— Добро, добро — саветује благо Александар — други пут немојте без дозволе да се удаљавате, а сад изделите свима кафу. — Тада се окрете поднареднику Траилу: — Само пази да не примете они из четврте батерије.

Прочитајте још:  „ЉУДИ, МИ НОЋАС ИМА ДА ИЗГИНЕМО“ Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама!

ГАВРИЛО ГА СПАСАО НА СУДУ: Ослоођен па убијен, Пушара је убио Фердинанда!

Извор: Националист

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here