Шведски посланик демохришћана Магнус Јакобсон поднео је иницијативу за номиновање влада Сједињених Држава, Београда и Приштине за Нобелову награду за мир, а многи су се управо сада присетили првог Србина који је био номинаван за Нобелову награду за мир.
Светомир Николајевић рођен је 27. септембра 1844. године у Радуши крај Уба. Био је члан Српске краљевске академије, а у периоду од 3. априла 1894. године до 27. октобра исте године премијер Србије.
Такође, био је градоначелник Београда и министар унутрашњих послова, један од оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве, али и београдске масонске ложе „Побратим“.
Студије на филозофском факултету започео је Београду, али школовање је наставио као државни питомац за историју и светску књижевност у Цириху, Берну, Паризу и Лондону.
После тога постао је први професор који је студентима квалифоковано тумачио западноевропску књижевност.
Одувек је био активан у политици, најпре као један од оснивача Радикалне странке, а затим и као народни посланик у скупштини.
У истој години био је министар унутрашњих послова и председник владе. Kао председник владе укинуо је Устав из 1888. године, у чијем је писању учествовао.
Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1887. године, док је 1915. године европски ауторитети предложили су га за Нобелову награду за мир. Разлог је био што је Николајевић био велики поборник међународног мировног покрета и залагао се за унапређење светског мира. Нажалост, Србија је тај предлог није подржала и практично га је одбацила. Те године Нобелов комитет није ни доделио награду за мир.
За време Првог светског рата остао је у Србији, живео је у једном селу код Пожаревца. Добио је понуду окупатора да буде цивилни гувернер окупиране Србије, али понуду је одбио.
Од заборава га чува улица у Београд, на Звездари, која је названа по њему, као и Основна школа у родном селу Радуше.
Умро је 1922. године у Београду, сахрањне је на Новом гробљу у Београду.