Веровао сам да је Београд, као и Србију, због продора Турака на Балканско полуострво заобишло европско доба хуманизма и ренесансе док нисам прочитао књигу Момчила Спремића „Прекинут успон – српске земље у позном средњем веку”. Научио сам да је Београд у доба деспота Стефана Лазаревића, као и у периоду после његове смрти, када jе враћен Угарској, почео да личи на италијанске градове у којима је цветала ренесансна уметност, развијале се хуманистичке науке и у којима су стварали Данте, Петрарка или Бокачо.
Турско освајање Балкана, после Маричке битке, а посебно после пада Солуна 1430. године и Цариграда 1453. године, довело је до сеобе хришћанског становништва према северу полуоствра где је још увек постојала српска хришћанска држава која је опстајала између Турске и Угарске. Деспот Ђурађ Бранковић откупљивао је из турског ропства многе угледне и учене Грке и насељавао их у Деспотовину. Неки од њих, пре свих из фамилије Кантакузен, долазили су у Србију због деспотове супруге, Гркиње Јерине. У новобрдској колонији један од најугледнијих вођа био је посрбљени Грк Димитрије Кантакузин. После пада Цариграда у Србију долазе Димитрије Леонтарис и брат деспотице Јерине ”архистратег” Ђорђе Кантакузин. Ђорђе је са собом из Цариграда донео многе вредне рукописе, међу којима дела најпознатијег византијског историчара седмог века Прокопија. Записано је да су се та дела 1451. године налазила у Србији. Данас су у Риму. У Србију су бежали и учени Бугари Григорије Цамблак и Константин Филозоф који су имали велики утицај на књижевно стваралаштво Деспотовине. Католичка црква је због „Авињонског рата” и „Великог расцепа” у том периоду имала по двојицу, па и тројицу папа истовремено. Међутим, од 1417. године када је обновљено јединство западне цркве она је кренула у офанзиву на исток који је доживаљавала као „мисионарско подручје”. Србија је била православна земља са бројним каталочким парохијама, пре свега у рударским и градским центрима. Католички свештеници у Србији били су верни поданици српских деспота, а папе нису непријатељски гледале на Београд. Али, на терену, било је много сукоба између католичких и православних свештеника. Учени Грци, водећи писци и научници Деспотовине, били су оријентисани против запада. Они су дошли из Византије која није заборавила крсташко разарање Константинопоља, 1204. године. Обновљена Византија никада није више била тако моћна, па је, поред тога што је опстала још скоро два века, постала лак плен за младу турску империју. Под њиховим утицајем, српска црква је одбила да учествује на Сабору у Фиренци који је одржан 1439. године на коме су многе православне цркве, укључујући и васељенског патријарха, потписале унију и признале власт Ватикана. То није помогло Византији да преживи. Запад је оклевао да помогне опкољеним хришћанима у Цариграду, иако је последњи византијски цар Константин Драгаш шест месеци пред пад Цариграда признао власт Ватикана. Неизвесно је колико би сличан чин помогао Србији да је деспот Ђурађ Бранковић прихватио понуду фрањевца Јована Капистрана да пређе у католичанство са својим народом. Деспот је одбио ту понуду.
Верски идеолози у Србији сматрали су италијански хуманизам неприхватљивим. Претварање Богочовека у човека и свођење хришћанства на хуманизам за њих је било одступање од вере и прилагођавање цркве пролазним вредностима. Ипак, утицај са запада осећао се у свакодневном животу Београда. Томе је највише допринело рударство које је деспот Стефан Лазаревић организовао Законом о рударству којим је регулисао рударску производњу, технику али и рударско право док су рудари добили зашиту и привилегије. Већина рудара је долазила у Србију са запада са својим обичајима. Приходи од рударства омогућили су економско и војно јачање земље. Деспотовина је имала више градова него државе Немањића. У градовима, пре свега у Београду, стварало се друштво које се развијало према западним узорима. Развој грађанства разбијао је средњевековне форме затворености. Осим племства у њима живе занатлије и трговци који чине „грађанство”, па се образују градске општине. Чак и црквени архијереји из манастира прелазе у градове. Градови постају нова културна средишта. Примећује се појачано интересовање за антику, као и на западу. Констатин Филозоф писао је о Хомеру, Тукидиду и Аристотелу. Срби за античку Грчку сазнају преко византијских извора док је запад то чинио преко Старог Рима.
Како би од Београда створио економско, културно и црквено средиште не само земље већ и Балкана, деспот Стефан је дао привилегије трговцима, занатлијама и другим стручњацима који су желели да населе Србију. У наш град досељавали су се странци који су са собом доносили знање и вештине. Да би свима обезбедио сигурност, деспот је по запоседању Београда прво обновио стара утврђења, одбрамбене куле и бедеме. Живот Београда одвијао се у доњем граду где је замах трговине и занатства, захваљујући деспотовим повластицама, био толико силан да се град десетоструко увећао, па је морао да буде непланирано дозиђиван. Трговци су били Срби али и Дубровчани, Угари, Саси, Французи, Италијани и Млечани. Извозили смо руде олова, бакра, живе и племените метале сребро и злато, затим кожу, восак и сир. Увозили со, зачине, слаткише, скупоцене тканине, одећу, накит и бисере. Структура увоза показује да је куповна моћ становника Београда била на високом нивоу јер се тражила луксузна роба.
Никада нећемо сазнати како би изгледала историја Београда да његов развој није насилно прекинут када су га у 16. веку освојили Турци и отргли из европске цивилизације. Наредне векове су обележили ратови Турака, Угара, Аустријанаца и Срба око нашег града, стална разрања, нестабилност, расељавање и досељавање становништва. За европеизацију и модернизацију Београда морали смо да сачекамо први и други српски устанак и скоро три века.
Горан Весић