Губитком суверенитета 2000. године, наше су политичке елите почеле са системским неоколонијаним поробљавањем под плаштом тзв. европских вредности. То наметање је врло брзо прерасло у тортуру неолиберализма и западне културе, већ запале у своју дегенеративну фазу, те се омладина у Србији тих година могла описати ванвременским стиховима Милана Ракића. Међутим, надолазеће генерације, поготово оне рођене у ратним временима деведесетих, почеше да се опиру двострукој тортури у виду малограђанског аутошовинизма и аутотјуновског примитивизма, те да томе траже алтернативу. Иако то двоструко културно-политичко тровање и данас траје, добар део деце овог века коју је захватила западњачка река је тражећи у традиционализму свој пут, супротстављен друштвеном мејнстриму, прерасла у нешто што Марко Танасковић назива модерним панком. Ерупција те нове мисли српске омладине десила се последњих дана 2019. године у Црној Гори, где смо сви мислили да је под насиљем тамошњег режима, српство било у изумирању.

Пламен српства

Годинама тињајуће незадовољство је преко ноћи прерасло у пламен који је српство (поготово у апатичној Србији) пробудио из зимског сна. И када су многи очекивали да ће бунт родољубља прерасти у улично насиље – а годинама нам је сервирано изједначење национализма и нацизма – широм српских градова су се десиле величанствене литије. Уз литије већински сачињене од младежи, симболи тог бунта постале су и мим-странице које су на друштвеним мрежама разбијале страх и своје пратитељство обавештавале прворазредним информацијама. Отелотворење модерног панка у музици се десило кроз духовне и родољубиве песме; оживљавале су се старе, давно заборављене и писале се и снимале нове. Тако је песма Весели се српски роде постала својеврсна химна младих српских нараштаја, који су као и панкери својевремено, почели да раде и на свом визуелном изгледу; уместо одеће са левичарским и анархистичким симболима, одежда која је почела да осваја српску омладину била је инспирисана мотивима из националне историје и културе. Новонастали родољубиви брендови су никли самоиницијативно из саме омладине и без помоћи високог капитала, те су са правом постали водећи супарник наметнутом модном мејнстриму.

Национална свест

Мода, као и сваки мејнстрим, широким масама се намеће плански, уз унапред смишљену поруку и израчунату добит. Тако смо пре неколико година међу нашим вршњацима могли видети мајице са америчким и британским заставама. Познајући многе од њих, а самим тим и њихова размишљања, ношење тих мајица сигурно није био омаж тим културама које су свакако велике, али не и веће од крвавих трагова које су њихове земље кроз историју оставиле. Разлог јесте у томе што су решење за свој изглед слепо тражили са предусловом да се буде у тренду, без икаквог критичког размишљања о решењу наметнутом тадашњом модом. Као мислећа особа већ у том узрасту, због критика ношења таквих мајица, често сам био на мети напада и од стране својих вршњака сматран заосталим. Временом, сазревајући, престао сам да гледам друге и више пажње сам посвећивао себи; градећи сопствени укус према својим афинитетима, желео сам да носим оно што симболише мене самог. Пре свега се то односило на моја интересовања и националну свест, неговану све више.

Примитивни бот патриотизам

Поред одеће са мотивима вољених филмова и музике, трагање за одећом са националним мотивима вршило се у спортским продавницама, а најчешће по вашарским тезгама чији су производи били углавном просте и неквалитетне израде, сведене на понеки грб, лик Новака Ђоковића или Драже Михаиловића, све то без икакве креативности у стилизовању. Без обзира што је већина нас такве производе куповала, данас се можемо сложити да они више пристају амбијенту примитивног бот патриотизма, који се своди на скандирање у алкохолном заносу, са три прста у ваздуху. Можда је то случајност – а случајности је све мање што је више срећемо – али такве примере сада ретко срећем међу патриотском омладином. Поред јасног националног осећаја, она је данас култивисана, поред стручног поседује и опште образовање, окренута је цркви и породици као основној ћелији друштва. Поред тога што брине ко смо то ми, таква омладина се труди да упозна и уважи друге, лишавајући шовинизма свој патриотизам, али и заблуда које су нас током историјског искуства много коштале. Управо таква, образована и здравим вредностима задојена младеж – иако наш народ каже да одело не чини човека – најчешће се може срести у одежди патриотских брендова. Када те производе погледате, стичете утисак да је у њих уложено много више од јефтиног памука и слике преузете са интернета.

Позитивна конкуренција подиже креативност и квалитет

Мотиви су разни: од отмено једноставних приказа из нашег колективног памћења, до приказа чије се скривене поруке могу тумачити само са интелектуалним предусловом. Иако се потражња за производима патриотских брендова све више повећава, ношење истих мени лично доноси осећај посебности, али и блискости и повезаности са особом коју ћу на улицу срести у истој таквој одежди. Такође, оваква одежда ће изазивати провокацију оних који то сматрају назадним, али се на њихове реакције не треба обазирати, а мени је лично довољно задовољство осећај супериорности пружен таквим реакцијама. Посебно лепа ствар је што патриотски брендови стварају позитивну конкуренцију и здраво утичу једни на друге; таква конкуренција подиже креативност и квалитет, а самим тим и на њихов однос са ценом, тако избалансираном да производ и у овако тешкој економској ситуацији, просечан потрошач може да приушти. Патриотски брендови у себи често садрже како едукативни, тако и хуманитарни карактер, те се куповином њихових производа стиче корисно, поучно и племенито.

Оно што мајице са англосаксонским заставама – као и све што има везе са укусом – нису издржале, јесте тест времена. За разлику од њих, патриотски брендови и њихови производи се упркос времену и даље држе и о њима се прича. Интересовање и даље траје, баш као што трају и одежде. Трајан утисак њиховим ношењем не би био могућ без трајног квалитета материјала, а сви знамо да је квалитет у време либералног капитализма, за рачун квантитета претворен у изумрелу врсту. Ношењем одежде патриотских брендова препознају се и повезују мислећи и национално освешћени делови српске омладине, чију ће стварну снагу показати будуће политичке турбуленције којима ови простори нимало не оскудевају. До тада – бар на овакав начин – радимо на томе да знамо ко смо!

Драгољуб Мандић

Leave a Reply